Nevena Gubernić (37) je mlada i izuzetno lepa žena, muzičar i vrsna pevačica iza čijeg osmeha se krije život ispunjen borbom koju je vodila za sopstveni život. U želji da pomogne drugima koji, možda baš sad biju istu bitku pristala je da ispriča svoju priču i pruži nadu onima kojima je nada u ovom trenutku najpotrebnija.
I ne samo to, ona želi svojim ličnim primerom da pokaže koliko je važno promeniti životne navike nakon kancera, jer mnogi pacijenti od ove opake bolesti ne znaju kome da se obrate nakon završetka lečenja.
Srećna Republika/Privatna arhiva
Ništa nije slutila
Pre 10 godina bila je mlada, zaljubljena i sa verenikom Srđanom pripremala je venčanje ne sluteći da će joj se život potpuno i zauvek promeniti. Kako je ispričala za Srećnu republiku godinu dana pre zakazane svadbe osetila je promenu na dojci i naravno odmah otišla kod lekara u Klinički centar.
-Nikad pre toga nisam ni slutila da bih mogla da budem bolesna. Otišla sam kod onkologa gde mi je urađena palpacija odnosno pregled pipanjem bez ultrazvuka i bilo kakvih daljih analiza. Lekar mi je objasnio da je u pitanju fibrodenom odnosno dobroćudni tumor koji nije neuobičajen kod žena mojih godina. Isto se desilo i šest meseci kasnije na kontrolnom pregledu iako sam osetila da promena raste i smetala mi. Doktor je preporučio da se izvadi, ali kako sale nisu radile, čini mi se zbog nekog renoviranja, intervencija mi je zakazana za prvu nedelju oktobra nakon moje svadbe. Moram da napomenem da sam ja u to vreme pila antibebi pilule i da sam tek nekoliko godina kasnije saznala da tumor ne može da se dobije od njih ali da utiču na njegov rast što je bio slučaj sa mnom – prisetila se Nevena.
Sticajem okolnosti ona je u avgustu 2014. otišla kod familije koja živi u okolini Študgarta da odnese pozovnice za svadbu.
Možda vas zanima…
-Nisam ni znala da je moja tetka meni već zakazala pregled u privatnoj klinici u Štutgartu. Za svaki slučaj. Kod njih je protokol drugačiji i bez obzira kakva je promena u pitanju obavezan je ultrazvučni pregled. Već tada su posumnjali da je maligni karcinom i sećam se doktorke koja me je uhvatila za ruku i rekla kako treba da uradim mamografiju i biopsiju. Jasno joj je zašto je lekar u Srbiji posumnjao da je fibrodenom jer se pod rukom ponašao kao da je benigni, učauren i na jednom mestu – rekla je ona.
U prvom trenutku Nevena nije shvatala šta joj doktorka govori i dalje je samo razmišljala o venčanju. Nakon što joj je urađena biopsija lekar u Nemačkoj joj je saopštio da je u pitanju maligni tumor i da mora da se operiše u roku od 7 dana.
-Kad mi je to rekao bila sam potpuno mirna. Zapravo nisam ni shvatala šta me je snašlo. Zapitkivala sam ga da li ću moći da radim posle operacije. Rekao mi je da ću nakon intervencije morati na hemioterapiju i na zračenje pokušavajući da mi objasni koliko je to teško, ali moj mozak je odbijao da prihvati činjenicu da sam bolesna. Čak i kad mi je kazao da ću zbog hemioterapije izgubiti kosu ja sam razmišljala kako to može biti interesantno na sceni ja ćelava sa instrumentom – rekla je Nevena.
Osim pacijenata obolelih od karcinoma kojima je svakako najteže, zajedno s njima pakao bolesti prolazi i njihova porodica. Uoči operacije u Nemačkoj otac joj je na njen zahtev odsekao kosu. Samo on zna kako mu je bilo u duši dok je sekao pramen po pramen kose svojoj mezimici zato što ima rak.
Njen brat, inači vrsni lekar sa suprugom takođe doktorkom i porodicom već godinama živi u Resifeu glavnom gradu oblasti Pernabugo na sveru Brazila. Kad je saznao za sestrinu bolest insistirao je da Nevena na hemioterapiju i zračenje dođe u Brazil, da mu bude bliže i na oku.
-Pored moje porodice od mene se ni za trenutak nije odvajao moj tadašnji verenik a kasnije suprug. Sećam se da mi se činilo kako ne mogu da dišem sve dok on nije stigao u Nemačku pred moju operaciju. Srđan je iz sveta veterine pa su mi njegova ljubav i podrška značila na mnogo načina od činjenice da je uz mene u tim teškim trenucima do toga da mi je objašnjavao šta koji medicinski termin znači, šta treba da radim, šta da jedem, kako da se ponašam... On je bio moja stena i oslonac u tim tamnim vremenima – rekla je Nevena.
Pakao hemioterapije
Po dolasku u Brazl započela je ciklus od 12 terapija najjačim citostaticima, a hemioterapija je trajala šest i po meseci, da bi posle toga nastavila sa još 38 tretmana zračenja.
-Hemioterapiju sam primla u državnoj bolnici koja nije ništa drugačije od naših. I tamo ponegde otpadne parče zida ili plafona, ali čistačice stalno brišu. Drugačiji je donos prema pacijentima i svakom prilaze individualno, jer svako drugačije podnosi terapju. Kako sam ja u bolnici došala sa nemačkim papirima odmah su mi pronašli psihijatra koji govori nemački kako bi mi bio podrška u tim teškim trenucima. Ono što je meni najviše ostalo u sećanju je du svi nasmejani iako rade sa najtežim pacijentima – prisetila se naša sagovornica.
Hemioterapiju je primala preko ugrađenog porta, odnsono potkožnog katetera preko koga se dobijaju citostatici kako bi se očuvale vene. Citostatici koje je dobijala doneli su joj niz drugih problema, pre svega sa hormonima, jer je praktično morala da uđe u privremenu i veštački izazvanu menopauzu zbog čega su valunzi na visokim brazilskim temperaturama bili još jači. To je, kako je rekla bio početak šestogodišnjeg pakla sa hormonima.
-Tokom same hemioterapije nisam povraćala ali sam imala mučninu i strašnu gorušicu, osećaj vatre u zdrelu i grudima. Kako sam shvatila hemioterapija je identična od svog nastanka, ono što se promenilo su propratni lekovi koji ublažavaju nus efekte. Recimo, mnogi ne znaju da mora mnogo vode da se pije. Razlika je nebo i zemlja, mnogo znači kad vam je loše 5 a ne 11 dana. Tu dosta zavisi od pratioca, a Srđan je znao šta treba da radi. Dosta informacija smo imali od lekara iz Nemačke a potom iz Brazila koji su nas usmeravali – rekla je Nevena.
Kao i svakoj ženi najteže joj je pao gubitak kose.
-Dan pred početak hemioterapije otišla sam kod frizera i ošišala kosu na keca. Sad kad se setim žao mi je što se nisam odmah obrijala na nularicu. Opadanje kose je uvek teško i stresno bez obzira da li opada u pramenovima ili su u pitanju sitne dlačice koje vam se zalepe za telo pa ni tuširanjem ne možete da ih skineta. Zato bih svakoj ženi preporučila da se odmah obrije na ćelevo i sebe spasi muka. Ako je za utehu kad nikne nova kosa ona je jača, gušća i zdravija nego što je bila ranije – ispričala je Nevena.
Prema njenim rečima lekar joj je preporučio da tokom hemioterapiju ne izlazi na sunce što je, kako se ispostavilo, mana Brazila gde je uvek sunčano i toplo.
-Teško mi je pao gubitak kose pa sam probala da nosim perike i maramu što se pokazalo kao nemoguće. Sve što pravi zaparu je još gore na toj vrućini, jer je koža izuzetno osetljiva od tih toksina. Sluzokoža kompletnog tela je ugrožena. Ja sam imala potkožne kao bubuljice po rukama dok ima pacijenta kojima se otvaraju žive rane. Recimo, ne bi trebalo da se koristi pasta za zube sa mentom već na biljnoj bazi koja je groznog ukusa ali vrši svoju funkciju. Lekovi otupljuju čulo ukusa, sve hladno i bljutavo, bezuskusno... Umor je neopisiv, ima dana kad ne možete da odete od kreveta do kupatila bez pomoći pratioca – iskrena je ona.
Na pitanje koji trenutak joj je bio najteži Nevena je priznala da je to bilo između druge i treće hemioterapije kad je ostala bez kose, obrva, trepavica i nakon treće kad se suočila sa sopstvenom smrtnošću.
-Nikad pre toga nisam imala priliku ni da vidim nekog ko je smrtno bolestan. Tada sam shvatila šta znači smrt. Ne, nisam se plašila smrti samo sam bila beskrajno tužna jer nisam videla smisao, nisam mogla da shvatim koja je poenta svega da se rodiš i umreš. Trebalo mi je mnogo vremena da shvatim da imam samo dva puta da životarim čekajući sudnji dan i neizbežan kraj ili da živim. Odabrala sam da živim. Imala sam i veliku krizu između hemoterapije i zračenja jer sam jako želela da se sve to završi. To iščekivanje je bilo izuzetno teško. Bilo je i kasnije uspona i padova, ali ovo su bili prelomni trenuci po pitanju odrastanja, sazrevanja, moje odluke da neću da životarim već hoću da živim – rekla je Nevena.
Srećna Republika/Privatna arhiva
Život posle raka
Kako je objasnila Nevena nakon bolesti kao što je rak čovek se iz korena promeni. Promeni se telo, način ishrane, mišići, tvoja psiha sve je drugačije.
-Iz iskustva drugih žena koje mi se javljaju putem društvenih mreža znam da kad uđete u reemisiju praktično ste nefunkcionalni. Ruke su im prilično otečene i savetuje im se da ne nose ništa teško, da ne usisavaju, ne preglaju. Većinom zato što što im povadili limfne čvorove na toj strani tela, a što se više limfnih čvorova izvadi nefuncionalnost je veća. Meni su recimo izvadili samo dva. Tokom opracije oni izvade limfni čvor i odmah nose na analiziu, ako je zahvaćen karcinom, vade sledeći sve tako dok ne dođu do zdravih. Kako bi smanjila nervozu ja sam još tokom hemiterapije počela malo da vežbam. U početku minut, dva i to specijalne vežbe za pacijente kao što sam ja. Mnogi nakon lečenja idu na fizikalnu terapju ali to nije dovoljno. Morate da ojačate telo, mišiće da ne dozvolite da atrofiraju jer je to novi udarac na psihu. Po mom mišljenju, a to govorim iz ličnog iskustva, bilo bi dobro da se paralelno radi fizikalna i psihoterapija – dodala je ona.
Nakon što pacijent završi sa lečejem on se sreće sa brojnim pitanja na koje odgovore mora da traži sam.
-Puno sam čitala, istraživala razgovarala sa brojnim lekarima. Meni je najviše pomogao prof. dr Vladimir Ilić, fiziolog i vrhunski stručnjak za metabolizam i hormonalni disbalans, koji me je uputio šta od namirnica da izbacim a koje da ubacim u svakodnevnu ishranu. Čak i najmanja sitnica je važna. On mi je, recimo, rekao mi je da umesto ovsenih za doručak jedem heljdine pahuljice i ja sam videla boljitak. Možda nekome to deluje kao sitnice ali su za nas u reemisiji od izuzetne važnosti. Osim toga ja sam šest godina bila na hormonskoj terapiji koja mi je napravila pakao. Ishranom sam uspela postepeno da rešim brojne probleme – rekla je Nevena.
Deset godina od operacije i tri godine nakon završetka hormonske terapije danas se oseća nikad bolje.
-Jedem šta treba, spavam kad treba, ne pušim i osećam se bolje nego kad sam imala 18 godina. U kući imam samo paracetamol i vežbam svaki dan. Zbog svega što sam prošla želim da svoje znanje prenesem dalje, da pomognem i drugima. Da li će to biti neko Udruženje ili nešto slično gde bih okupila stručnjake iz raznih oblasti koji bi onkološke pacijente uputili i naučili kako da žive posle kancera u reemisiji – otkrila je naša sagovornica.
Kad je u pitanju psiha kod nje je ključnu ulogu odigrao njen pas Džoji.
-Po savetu moje lekarke iz Nemačke odmah po završetku lečenja u Brazilu i povratku u Srbiju nabavila sam labradorku. Ona je unela radost u moj život. Pas vam ne dozvoljama da po ceo dan ležite u krevetu i sažaljevate sebe jer to vodi u depresiju. Morate da brinete o drugom živom biću, da je nahranite, izvedete u šetnju. Koliko puta se desilo kad nisam želela da ustanem iz kreveta ali me ona natera da ustanem, se obučem i izađem. Vidim lep i sunčan dan a onda sve izgleda drugačije. Ovo je samo deo onoga što sam prošla i naučila, volela bih da na neki način pomognem i drugima, da ne prolaze kroz sve ono kroz šta sam ja prošla u potrazi za odgovorima na pitanje kako živeti posle raka – zaključila je naša sagovornica.
Želim ti svu sreću, zdravlje...samo napred