Kad razmišljamo o životu posle smrti, svi se potajno nadamo da je iskustvo daleko bolje „ na drugoj strani“. Ali, to nije bio slučaj i sa Sarom Gud (44) koja je doživela kliničku smrt i ispričala zbog čega joj se mnogo više dopada život na Zemlji.
Njeno iskustvo se donekle poklapa sa iskustvima drugih ljudi koji su doživeli kliničku smrt i pristali da podele svoje priče. Ipak, ono što Sarinu priču razlikuje od priča mnogih drugih jesu emocije.
Naime, dok većina ljudi koja je imala iskustvo kliničke smrti govori da su upravo "na drugoj strani" osetili neverovatno blaženstvo i povezanost sa svojim dragim pokojnicima, Sara je upravo u trenucima kad je bila klinički mrtva osetila jaku povezanost sa ćerkom koja je strepela i molila se da joj se majka što pre oporavi i vrati kući.
- Imala sam prilično teško detinjstvo. Prvog dečka sam upoznala kad sam imala 15 godina i zbog njega sam se odselila iz kuće.Ali, ta veza je bila veoma toksična od samog početka – ispričala je Sara za britanski Ekspres.
Priznala je da je počela da koristi supstance koje izazivaju zavisnost još dok je bila veoma mlada. Nastavila je sa tom lošom praksom i kad se zaposlila, ali je strogo vodila računa da je nadređeni nikada ne uhvate.
Pored toga što je bila u haotičnoj emotivnoj vezi i nije uspevala da se psihički uravnoteži, Sara je bolovala od Kronove bolesti koja joj je dodatno otežavala život. Kad se suočila sa činjenicom da joj zavisničko ponašanje nije donelo olakšanje, njen tadašnji partner i njen otac su kupili farmu, pa se Sara preselila iz Londona u Vels. Međutim, doživela je veliku nesreću; slomila je kičmu, što joj je dodatno pogoršalo simptome Kronove bolesti. Lekari su joj prepisali velike količine lekova, ali je Sara 2015. završila na intenzivnoj nezi sa ozbiljnom upalom pluća i sepsom. Život joj je visio o koncu.
Možda vas zanima…
- Sve vreme dok sam bila na aparatima za održavanje života lebdela sam između života i smrti. U tim danima doživela sam iskustvo bliske smrti. Sećam se da sam sedela na ležaljci pokraj bazena, tik uz mamu koja je preminula dve godine ranije. Sunce mi je milovalo kosu, osećala sam se potpuno blaženo. Pomislila sam kako bih mogla da ostanem tu zauvek, ali se mama okrenula, pogledala me i rekla da imam još mnogo stvari da uradim u životu.Tad mi se pred očima ukazao lik moje ćerke. Sledeće čega se sećam bio je osećaj kao da me je neko bacio u vodu – podelila je Sara svoje iskustvo.
To što je doživela je, kaže, zauvek promenilo njen život. Zbog toga je odlučila da u budućnosti pomaže ženama da se povežu sa svojim unutrašnjim bićem, emocijama i duhovnošću.
- Bila je to situacija u kojoj na svako pitanje i izazov znaš kako da odgovoriš, bez anksioznosti ili brige. To je najčudniji osećaj. Jedino što osećaš je blaženstvo – priča Sara.
Prema njenim rečima, ljubav i povezanost koju osećate prema drugim ljudima u ovozemaljskom životu ne postoji „s one strane duge“. Sara ističe da je večno zahvalna što može da nastavi svoj ovozemaljski život sa voljenima.
- Shvatila sam da samo u ovozemaljskom životu možeš da budeš povezan sa ljudima koje voliš. Sav stres i bol koji sam preživela bili su vredni truda – zaključila je Sara.
Komentari (0)