Da li biste smestili svoje roditelje u starački dom ako ne mogu više da brinu o sebi? Sa ovim pitanjem pre ili kasnije suočiće se svako od nas ko ima roditelje u poznim godinama. U želji da saznamo šta naši čitaoci misle o ovoj temi sproveli smo anketu na sajtu upravo sa ovim pitanjem.
Prema rezultatima ankete 32 odsto ljudi izjavilo je da nikako ne bi svoje roditelje smestili u starački dom već bi o njima brinuli do kraja. Više od polovine anketiranih, tačnije 52 odsto njih, reklo je - možda ukoliko nisam sposoban da brinem o njima, dok je 15 odsto čitalaca smatralo da bi starim roditeljima bilo bolje uz vršnjake i odmah bi ih smestili u starački dom.
Sa ovom dilemom lično se, na žalost, suočila i Dragana pre 12 godina koja je podelila sa čitaocima bolno iskustvo. Ovo je njena priča:
"Moja majka, koja je tada imala 79 godina je pala i slomila kuk. Operacija je prošla odlično, trebala je da krene na rehabilitaciju kad je doživela težak moždani udar. Kako mi je tada rekla doktorka u bolnici, pravo je čudo da ga je preživela.
Posle moždanog udara ostala je potpuno nepokretna, nije mogla da govori, da guta, hranili su je preko cevi u grlu zbog koje nije mogla da diše. Od žene koja je kao medicinska sestra celog života pomagala drugima postala je zarobljenik u sopstvenom telu. Posle tri nedelje boravka u bolnici trebalo je odlučiti šta dalje. Odluka nije bila laka. Naravno, moja prva pomisao je bila da brinem o njoj. A, šta ću s poslom, od čega ćemo živeti?
Shutterstock/Chompoo Suriyo
U mojoj glavi su se rojile misli. Šta ako počne da se guši tokom noći, kako ću joj pomoći? Kako da joj dajem tri puta dnevno infuzije kad to ne umem? Kako da je okrenem, operem, da joj dam vode?
Možda vas zanima…
U tom trenutku jedina prihvatljiva opcija bilo je da je smestim u starački dom gde je imala 24 sata medicinski nadzor, lekara i sestru koja joj je davala infuziju. Plakala sam i tešila sebe da je to najbolje za nju. Da li je bilo? Odlazila sam svaki drugi, treći dan u dom da je obiđem, odnesem lekove, infuzije, mast za dekubitis, pelene za odrasle, čak i vatu, sve što je potrebno. Držala bih je za ruku, nisam znala da li je svesna gde i šta se s njom događa. Nisam videla osudu u njenim očima, samo tugu...
Nije bilo lako gledati sopstvenu majku kako nestaje i kopni pred mojim očima okružena strancima, a ja ne znam kako da joj pomognem. Umrla je posle tri meseca, a ja se i danas 12 godina kasnije pitem da li sam pogrešila, da li sam mogla da uradim nešto drugačije, bolje da joj pomognem?"
Antonio Ahel/ATAImages
Kako je za Srećnu republiku objasnila klinički psiholog Aleksandra Janković sa ovim pitanjima i dilemama sreću svi koji su iz bilo kojih razloga morali da smeste roditelja u starački doma. I sama je prošla kroz to sa svojim ocem.
- U našoj tradiciji smeštanje starih roditelja u starački dom se i dalje smatra lošim. Moj otac je, takođe, bio u stračkom domu. Pre toga sam učinila sve da do toga ne dođe. Plaćala sam ženu koja nije brinula o njemu iako je trebalo, čak nas je pokrala. Učinila sam sve što sam mogla da izbegnem njegov odlazak u dom. Muka vas natera da smestite starog roditelja u starački dom. Samo po sebi to je traumatično i za vas i za roditelja - kazala je ona.
Kako je objasnila, sve zavisi od samog stanja roditelja. Neki samoinicijativno žele da odu u dom, a ima i onih koji ni pod kojim uslovima to ne žele.
- Izuzetno je važno, ukoliko je stara osoba svesna, da i ona učestvuje u donošenju takve odluke. Ne možete i ne treba nikoga da smestite u dom protov njegove volje. Veoma je važno i gde je smešten. Danas kod nas postoje brojni domovi za stare među kojima ima i onih koji nisu adekvatni zato je izuzetno važno pitanje kontrole takvih mesta - dodala je ona.
Prema rečima Jankovićeve podjednako je važno i šta se dešava nakon smeštanja roditelja u starački dom.
- Ima dece koja dolaze gotovo svakodnevno da obiđu svog oca ili majku, komuniciraju s njima što može da pomogne da se ne osećaju odbačenim. Na žalost, ima i onih koji smeste roditelje i nakon toga potpuno zaborave na njih - kazala je ona.
Sa psihološke strane stare osobe često imaju problem sa samoćom što dodatno može da pogorša njihovo stanje.
- Samoća je nešto što "ubija" starije ljude i dobar dom sa kvalitetnim osobljen i vršnjacima može da im pomogne da te "zlatne godine" provedu na najbolji način. Zato je veoma važno da se dobro raspitate gde smeštate roditelje i da ih i nakon toga stalno kontrolišete. Odluka da se smeste roditelji u dom je izuzetno teška emotivno, ali i finansijski - kazala je Janković.
Prema njenim rečima mnogi koji su smestili roditelje u starački dom nakon toga imaju osećaj krivice i to je sasvim normalno.
- Kroz ovo prođu gotovo svi, ali je važno da znam da sam uradila sve što je u mojoj moći. Mi ne možemo nikome da produžimo ili skratimo život. Ono što je ružno je što kod nas postoji određena stigmatizacija ljudi koji smeste roditelje u starački dom što dodatno stvara osećaj griže savesti - rekla je ona.
Na ovaj način i sa osudom su reagovali i Draganini članovi moje familije kad im je rekla da je morala majku da smesti u dom - sve do onog trenutka kada su se i oni našli u istoj situaciji kao i ona. I uradili su na kraju isto što i Dragana.
- Da li mi je zbog toga lakše? Nije! Iako je od tada prošlo 12 godina i dalje me muči isto pitanje - da li je moglo drugačije? Odgovor na ovo pitanje nikad neću dobiti - kaže Dragana.
Komentari (0)