Osoba sam koja voli da pogleda unazad, da razradi emocije i situacije koje je doživela i u kojima se našla. Posebno mi se javlja potreba za raščišćavanjem nedovršenih stvari tu negde oko Nove godine. Nova godina i prividno novi početak teraju da se vratim na trenutak kada je za mene drugi život počeo, a da toga nisam bila ni svesna.
Izlazim iz Narodnog fronta, kolena mi klecaju dok hodam, a grlo mi steže najveću moguću knedlu, naprosto se kida oko nje. Podižem pogled i vidim svoje roditelje kako stoje preko puta, zagrljeni, sa hrabrim osmesima i tužnim pogledima. Čekaju da čuju da im ćerka ima rak.
Nikada neću zaboraviti izraze na njihovim licima nakon vesti.
Tata je odmah znao šta mora da uradi. Morao je da nas uzemlji, pa je kao stogodišnji hrast pustio svoje debelo korenje da cepa asfalt ispred Narodnog fronta, da nas strah ne bi oduvao. Raširio je svoje olistale, masivne grane i zagrlio nas da ne padnemo pod pritiskom. Tri srca su kucala kao jedno, ali kada sam ugledala mamine oči, moje je palo u pete.
Samo dvadesetak minuta ranije čula sam najstrašnije tri reči u životu: "Ovo je rak", ali taj osećaj nije mogao ni da priđe onom koji se u meni probudio kada sam videla mamine oči. Strah, strah, strah, bes, nepravda, ali i nada, ljubav, volja...
Taj pogled me i danas gura u životu. Čak i kada se ljutim na nju, svesna sam da me bez tog pogleda danas ne bi bilo. Mislim da nisam bila svesna ni šta znači imati majku i oca, onako zaista, do tog trenutka.
Možda vas zanima…
Neosvešćeno sam ih uzimala zdravo za gotovo, a ovaj trenutak ostaje mi kao podsetnik da ništa drugo nije toliko važno koliko je bitno da budem zdrava - i da dam sve od sebe da te poglede ne moramo da doživimo više nikada u životu.
Skoro sam vikend provela sa udruženjima pacijenata i uglavnom su tu bili roditelji dece obolele od retkih bolesti. Tu sudbinu, pa to ne želim nikome. Valjda samo najsnažniji od nas dobiju takav krst da nose... Doduše, u jedno sam sigurna – lakše mi je palo to što sam ja bila bolesna, nego mojoj majci da me takvu i gleda. To potpisujem.
Zašto pišem sve ovo? Zato što bih volela da razmislite sledeći put kada vam telefon zazvoni, a na njemu piše "mama" ili "tata", da li ćete izignorisati poziv jer nemate živaca ili vremena? Ni oni neće živeti večno. Kao i oni roditelji kojima decu odgajaju mobilni telefoni i tableti, čisto da se malo zapitaju, ko je njih umeo da "umiri" ili "zabavi"? Ko se njima bavio kada su bili "nemogući"?
Očevima koji beže na poslovne puteve i rade nenormalne sate samo da bi što duže "imali svoj mir", a ovamo su zagovornici tradicionalne porodice... Majkama koje se više bave tuđom decom nego svojom... Generalno, svima koji ih prave, pa onda od njih beže i sve drugo im je preče, želim da se opamete sami pre nego što život to učini za njih. Nema tih poslova, pozicija, statusnih simbola i para koji mogu da ti zamene život. A, evo kako to kaže moja mama:
- Kad shvatiš da je dete teško bolesno, život stane. Raspadne ti se ceo svet. U trenutku shvatiš da život nije trka i "imanje materijalnog", već putovanje u kojem treba, ili je već trebalo, uživati. Tad shvatiš da ne treba da čekaš savršene trenutke, već da uhvatiš one koji dolaze. Sve moguće osmehe, zagrljaje, ljubav i snove ne odlagati za neko drugo vreme - jer ono možda nikad ne dođe.
I ne, poruka ovog teksta nije da treba živeti sa tim teretom straha od smrti, ali ne treba ni prepotentno trošiti vreme kao da imamo životni vek kornjače.
Trgnimo se! Bolest ne bira, a život ne čeka - prolazi nam ispred nosa! Srećna Nova godina!
BONUS VIDEO:
Komentari (0)