Punih osam godina živim u jednom stanu u naselju Braće Jerković i punih osam godina se svaki put iznenađujem kad zakoračim na svoju terasu jer ne znam šta će me tačno tamo dočekati.
Živim u poprilično "živoj" zgradi dosadne socijalne gradnje iz sedamdesetih godina prošlog veka i nikad nisam imala nekih posebnih problema. Nije previše hladno, nije previše bučno, ali ni previše tiho. Tada su, još uvek, stručnjaci pažljivo planirali naselja u našem glavnom gradu, tako da između zgrada ima nekoliko parkova i terasa mi je tako okružena zelenilom.
Posadila sam cveće u saksije i kada se naslonim na ogradu, zaista uživam. Kao da živim na Zlatiboru, a ne u Beogradu (tužno je što su toliko slični, ali i je i sreća u neku ruku, ko razume shvatiće). Naravno, ne može sve da bude tako savršeno, ipak živim u betonskoj kutiji okružena ljudima, pa naravno, neko od silnih komšija mora da pravi neki haos.
Selena Ribić
Nekima u našoj zgradi smetaju golubovi, nekome glasna vrata, lišće koje pada sa drveća... dok su kod mene najveći problem – DLAKE (i to ne moje). Ovo vam je slikovit prikaz samo nekih od poklona od komšinice, koje zatičem na svojoj terasi i u cveću.
"Gospođa Beograđanka" iz stare beogradske porodice ima između 70 i 80 godina, a ujutru voli da ispira usta žalfijom. To čini na svojoj terasi, pa mi često pljuje direktno u saksije, kao da ih gađa. Naravno, usput obriše i usta, izduva nos, pa mi pokloni i tu maramicu.
Selena Ribić
U pauzi od svađa između nje i njene malo mlađe sestre, leti vole da pojedu lubenicu ili dinju, a nakon toga ne postoji ništa draže nego da prospu sa tacne sav preostali sok i semenke preko svoje terase, ergo, direkt na moju.
Možda vas zanima…
Kad god usisavaju kuću, a ja ih čujem ispod, postaram se da rasklonim stvari sa terase zato što znam da će kesa iz usisivača biti ispražnjena preko ograde, i kod mene u krilo. Opušci od cigareta, svaki manji papirić, pa čak i stolnjak nakon ručka istresa se – kod mene u krilo.
Selena Ribić
Ipak, očigledno im je najdraže da mi nakon češljanja poklone deo svog "blaga", pa me neretko zatiču uvojci tri nijanse kose. Prosto, lakše im je. Bup, prebaci samo preko i ne razmišlja više o tome. Eh sad, bila sam potpuno opuštena dok me nisu podsetili da se dlake često koriste za vradžbine... hm, hm...
Naravno, pobunila sam se. Nekoliko puta. Prvi put nakon prljave vode iz lavora na mom sveže raširenom vešu, sam otišla gore i fino pokucala na vrata. Zamolila sam ih da ne bacaju sve živo sa terase i podsetila ih da neko, tri žene ispod mene i ja, živimo u njihovom smeću.
Gospođa Beograđanka mi je objasnila da je ona "prava Beograđanka" i da živi u toj zgradi "otkako se podigla" i da su moja terasa, kao i ona ispod, bespravno izgrađene i u prevodu, ko me j... Iako je to sve odavno uknjiženo, ona tu nepravdu ne može da oprosti. Uz salvu sočnih psovki koje su me pratile, nikad brže nisam sišla niz stepenice, samo da ne gledam tu krezubu vešticu. Komunalci ne priznaju videe ni pozive, a tek da izađu na teren... nije vredno.
Tako da, eto, muku svoju sa vama delim uz jednu malu molbu, ne činite drugima ono što ne biste voleli da se desi vama. Ja se suzdržavam svim silama. Baš ne bih volela da kupim paket jaja (ili dva), pa da završe na pogrešnom mestu...
Ili su možda i zaslužile po koje jaje? Šta vi mislite?
Gospodjo, imate jako,jako debele zivce. Da sam ja tu, sigurno bi i milicija imala posla.