Tetka Saveta

POTRAGA ZA DOBRIM MAJSTOROM: Nova olimpijska disciplina

Četiri muškarca u životu nikada ne treba menjati: ginekologa, stomatolga, frizera i majstora! Evo kako sam ja došla do svog automehaničara

13.03.2022 15:00

POTRAGA ZA DOBRIM MAJSTOROM: Nova olimpijska disciplina
Pixabay.com


Kao da je malo teško što sam se razvela, kao da je sitnica što za svaku manju popravku sada moram da zovem muškarca, koga ću još i platiti za to, već tih takvih muškaraca, ornih za popravke ni nema na raspolaganju često!

Umem da kažem da sam mnoge stvare u poslednje dve godine naučila da radim, iako sam to znanje papreno skupo platila. Neke oblasti majstorisanja sam pak shvatila da su toliko udaljene od mog mozga, da ih on odbacuje, ne kao nekompatibilne već kao potencijalno opasne po mene. Vremenom sam shvatila da to jednostavno mora biti tako.

Baš kao dete koje kada vidi vatru, premda ga silno privlači, ono ipak instiktivno zna da bi ona mogla na neki način da ga povredi, iako ne zna tačno na koji način.Tako je i sa mnom. Pa da počnem redom.

Problem broj 1 - automobil

pexels.com

 

Da, položila sam vožnju čim sam napunila 18 godina, čisto zbog roditelja. Tata je večito imao automobile koje je jedino on umeo da vozi, a budući da mi je porpodična kuća u samom centru Kragujevca, a tada je bar u Kragujevcu sve bitno za život i opstanak na planeti bilo u centru, pa nisam ni imala potrebu da vozim.

Po završetku gimnazije selim se za Beograd, srećom prevoz je ispred nosa. Svi se guramo, upoznajemo, smejemo, idemo na predavanja na FPN-u i život teče. Onda sam se setila da ipak trebam da se udam za dugogodišnjeg dečka, koji je, gle čuda, opet u Kragujevcu. Sledi predinfarktno stanje moje mame kada sam se iz stana na Voždovcu koji je bio direktno preko puta mog fakulteta, ipak ponovo preselila za Kragujevac, i udala.

Odgovarala mi je velika kuća u izolovanom naselju, mir, tišina, ptice, mačke, pa dete, moje dete, i "bilo je lepo", baš kao u pesmi Ane Nikolić. Lažem, bilo je predivno. Ruku na srce, moj suprug je znao sve da popravi, sve na svetu! A ja sam ga zvala sa drugog sprata da iz dvorišta dođe i otvori mi balon vode, primera radi, i on je dolazio. Dolazio je svaki put. Ništa nisam znala oko grejanja, struje, automobila, eksera. Svuda me je vozio i dovozio, i onda odjednom ostadoh opet sama. Bum i tras, "kvar" koji bi retko koji velemajstor znao da popravi.

Ne vredi, moram naučiti da vozim

Pixabay.com

 

Povratak za Beograd, sa sinom koji je tada imao osam godina. Budući da smo tada živeli na periferiji, uviđam prednost automobila. Čekam bus, navikla sam, čeka i gomila bakica pored mene i pokoji pripit deda. Moj sin nije naviknut da čeka. Vožen je i dovožen do škole koja je na svega 15 minuta od kuće u Kragujevcu. Nikada nije putovao gradskim prevozom i užasnut je svime. Ne prestaje da me pita kada će stići bus, i zašto baš mi moramo da se vozimo njime. Kod kuće nervoza, svađa i plač. Ne vredi, moram naučiti da vozim!

Kada sam birala instruktora vožnje, naglasila sam da mi treba neki baš mlad dečko, da je psihički očuvan i spreman da me podnese. I tako, dobila sam Milana, nekih 12 godina mlađi od mene, tek se oženio i dobio bebicu, živi u istom kraju. Pomislih divno, ko ima ženu i bebu, spreman je na sve!

U startu ga pitam kako se stavlja ključ, i da razgraničimo šta je gas, šta kvačilo, a šta kočnica. Jedino mi se ne sviđa što mi je non stop brojao potencijalne "mrtve" pešake, većinom. Ne znam kako uspem da za sat vremena vožnje po jednostavnim obrenovačkim neprometnim ulicama, naštancam pun gepek opet pominjem, hipotetičkih ubijenih pešaka, i to na pešačkom prevozu! Za sve ostalo je bio savršen, blag, odmeren, nikada nije vikao, super dečko. Broj "mrtvaca iz gepeka" se vremenom smanjivao, i mislim da smo došli samo do par "teže povređenih", ali ne i mrtvih, kada mi je Milan rekao da posle 20 časova, mogu da razmišljam da kupim svoj auto.

Jedino me nikada nije naučio da parkiram. Otišli smo, doduše, jednom i na parking, ali brzo je shvatio da to sa mnom neće ići kao po loju, tako da je odustao uz konstataciju da ću "već" naučiti i da parkiram i sama.

Kako sam išla u kupovinu automobila

Pixabay.com

 

U kupovinu automobila otišla sam sa mamom i drugaricom, baš kao da kupujem maketu auta, a ne pravi auto. Niko se nije razumeo. Naizgled taj bordo Punto 2009. godište bio je lep, a koštao je tačno onoliko koliko sam i imala, 2.000 evra. Ništa nisam znala, ni da mu je ceo prednji deo udaren i menjan, da jedan ključ pali auto, a sasvim drugi oključava gepek i bravu, nisam znala ni da je bio plavljen, ni da nema vazdušni jastuk, a vlasnik me je čak ubedio i da ima klimu, za koju se ispostavilo da takođe nema. Kvačilo mu nije radilo ni na probnoj vožnji, i kao da je to bila mala crvena lampa upozorenja, ipak sam ga kupila, ne pogledavši nijedan drugi auto. Na putu kroz Obrenovac još, uviđam da ne radi skala kilometar/sat, i pored toga ga ponosno nekako odvozim kući.

Automobil gleda jedan majstor, drugi, treći, peti, skala i dalje ne radi. Na kraju ga odvozim kod električara, najboljeg u Obrenovcu, tako kažu. Automobil ostaje kod njega punih mesec dana. Kaže da je sve probao, kompletno menjao prednji deo, koji god da je, i dalje se ne razumem u mehaniku, i ništa, to jednostavno ne radi. Da ga pozovem u ponedeljak. Ne znam ni sama koliko puta sam preplakala taj nesrećni auto, dok nisam shvatila da ću morati kao nov vozač da se naučim nekako, da vozim bez skale km/h. Taj prvi ponedeljak se pretvorio u drugi, već sam bila i zaboravila i da sam i kupila auto, kad stiže poziv.

Pixabay.com

 

- Električar je, u vezi vašeg crvenog Punta. Elektro tabla vam nije bila dobra, stavljani su delovi koji nisu uopšte sa orginalnog Punta. Obično pokušam da zamenim elektroniku jednom do tri puta. Budući da se kod vas ništa nije poklapalo, sinoć sam probao i četvrti put, i poklopilo se! Radi vam kilometar/sat, popravka je 100 evra - rekao je majstor.

Bila sam presrećna! U međuvremenu se kvarilo još mnogo toga, grejanje, kablovi...ali veliki udeo je bio i moj. Recimo, koliko žena znate koje su od Voždovca do Vračara vozile pod ručnom, a da to nisu primetile? Koliko ih znate kojima su usled toga otkazale privremeno sve kočnice i to usred gužve na Bulevaru, direktno oko Vukovog spomenika! Koliko njih je vozilo kroz kružni tok na Slaviji po totalnom pljusku sa izlizanim i prednjim i zadnjim brisačima, i polomljenim levim retrovizorom? Da, ta sam! I gledala sam kroz prozor, inače, tako sam se dovezla od Slavije do Mirijeva. 

"Tvoj auto je u delovima, u Albaniji!"

Kada sam se konačno preselila u svoj stan, majstora na Mirijevu 4 tek nije bilo ni za lek. Pred registraciju je ozbiljno zapelo. Preko poznanika sam čula za odličnog limara, koji brzo sređuje auto za tehnički pregled, ali on je malo dalje. To "malo dalje" je Avala. Majstoreva prednost je što ovaj majstor može doći po auto i vratiti ga nazad. Odvezao ga je i rekao da će ga "srediti". Prolazili su dani, dani su se pretvorili u nedelje, a nedelje u ceo mesec. Nisam znala ni gde mi je auto, ni kod koga, i počela sam da brinem. Moja prijateljica Slađa me je baš "utešila" kada je to čula.

- Pitaš se gde ti je auto, a dala si ga svesno totalnom neznancu, koji je navodno "na Avali". Ja ću da ti kažem, auto ti je na Kosovu i Metohiji sada. Razmisli sledeći put, ima majstora, ko hoće da traži - odgovorila je moja Slađa.

Prvi put sam pomsilila da nikada više neću ni videti svog Punta. Kao da je to saznanje bilo nedovoljno, prolazili su kišoviti novembarski dani, a Slađa je vremenom dobijala sve originalnija "priviđenja" gde je moj auto u tom trenutku.

Pixabay.com

 

- Sada ti je Punto već u delovima, u Albaniji! Sledeći put, pamet u glavu, i ne veruj majstorima - nemilosrdna je bila moja prijateljica.

Baš kada sam se oprostila i od Punta, a delimično i od života, javio se taj majstor. Sve mi je sredio za tehnički, svu dokumentaciju, auto je nalickao, spolja doduše, za unutra nije siguran koliko bi prošao na tuđem tehničkom, samo da ga registrujem.

Bila sam presrećna! Toliko srećna, da sam istoga dana kada sma ga i dovezla sa registracije, udarila u rikverc u susednu ogradu i napravila ponovo kvar na limariji od oko 200 evra. Ponovo sam ga oterala na Avalu, ponovo sam molila boga da mi moj "ljubimac" ne završi u delovima u Albaniji, ponovo mi je, bogu hvala, vraćen.

Dobar majstor para vredi

Zaključila sam da mi se moj Punto jako isplati, a najviše kada ga ne vozim. Poslednji put sam na svega nepuna dva kilometra uspela da spalim limelu, a ovaj put ko zna šta opet. Na sreću, saznala sam da postoji automehaničar, i to pravi, ne limar. Ne samo da postoji negde u MIrijevu, već živi u mojoj zgradi, na poslednjem spratu, i njegova ćerka ide u isto odeljenje sa mojim sinom.

Tom novom majstoru sam dala ključeve i rekla da ako uspe da ga popravi, da ga tera i vidi šta mu sve fali. Jednog jutra primetila sam da mog Punta nema ispod prozora, znači pokrenuo ga je i odvezao! Sad samo čekam da vidim koliku sam štetu napravila ovaj put. Majstor se danima ne javlja, ali smirujuća okolnost je što znam da živi u mojoj zgradi, samo mi je bitno da mi auto ponovo ne završi u delovima u Albaniji, sve ostalo je prihvatljivo.

Od koleginice sam čula da tri muškarca žena nikada ne treba da menja: ginekologa, stomatologa i frizera.

- Muža može da menja, ali ova tri nikako! - istakla je ona.

Dodala bih da ne bi trebalo da menja ni majstora za auto! Svi ostali su zamenljiva kategorija.

 

Komentari. (0)