U svetu gde je zdravo suočavanje s prošlim traumama ključ za emocionalno isceljenje, mnogi se suočavaju s pitanjem kada i kako treba da podele važne lične vesti sa porodicom. Jedna žena, koja je verni čitalac britanskog magazina Gardijan (The Guardian) obratila se savetnici sa dubokim emotivnim problemom: prošle godine je saznala da ima rak stadijuma 4, ali ne zna kako da ovu informaciju podeli sa svojom porodicom. S obzirom na teške traume iz detinjstva, koje je nosio kroz ceo život, nije sigurna da li bi bilo mudro da roditeljima kaže istinu jer se plaši njihovih reakcija.
U potrazi za odgovorima obratila se psihoterapeutkinji Helen Gilbert, koja joj je pomogla da sagleda sve složenosti njegove situacije.
Da li da kažem roditeljima da imam rak?
- Prošle godine mi je dijagnostikovan rak stadijuma 4. Rekla sam nekolicini ljudi, ali ne i svojoj porodici, osim bratu, i ne znam da li bi trebalo. Oni žive u inostranstvu. Imam mnogo nerešenih problema iz detinjstva, koje sam uglavnom mogla da ostavim po strani. Ali dijagnoza otežava suočavanje sa povredom, ljutnjom i nepravednošću svega toga - navela je očajna žena.
Odgajao ju je tata alkoholičar, koji je jedva funkcionisao i, kao najstarija ćerka i "žena" u porodici, preuzela je ulogu negovateljice brata, oca i sebe.
- Moji roditelji su se rastali kada sam imala osam godina, nakon godina svađe. Moja majka je tada provela veći deo mog detinjstva na psihijatrijskoj nezi i sa njom je trebalo pažljivo postupati. Naša šira porodica ne bi nas dotakla motkom... bili smo "nepoželjni". Moje dvadesete su bile vreme prilagođavanja - iskusila sam mnogo samopovređivanja, ali sam nekako uspela da izgradim život za sebe. Ipak, moj lični život je bio katastrofa, sama sam 15 godina - priznala je ona.
Shutterstock
Poslednjih 30 godina njen tata je živeo novim životom - ima novu porodicu i više ne pije.
Možda vas zanima…
- Nikada nije pričao o piću, nikada se nije izvinio. Razgovor je zatvoren. Imam karijeru, kuću i neverovatne prijatelje, ali svake godine su me povredili moj tata i njegova partnerka. Prekid svih odnosa bi ugrozio mentalno zdravlje mog oca, pa se svi pretvaramo. I stalno se vraćam, svake godine tražeći odobrenje. Pomislila sam da im kažem za rak, onda sam oklevala, a kada sam rekala svom bratu, moje oklevanje je imalo smisla. Rekao je: "Nemoj im reći, oni će reći nešto uvredljivo" - otkrila je ova žena i dodala da je njen brat bio u pravu jer je lako od oca i maćehe mogla da očekuje neki podli komentar koji bi je povredio.
Njena mama je, s druge strane, život posvetila religiji.
- Kada bih njoj rekla napravila bi vezu sa mojim vrlo jasnim omalovažavanjem crkve i religije - navela je ona.
Odgovor psihoterapeuta
Nakon ovog pisma, psihoterapeutkinja Helen Gilbert, bila je zapanjena koliko je čitateljka Gardijana samosvesna i u kojoj meri razume kako je detinjstvo uticalo na njen život u kasnijoj dobi.
- Osećam da je dijagnoza raka možda izazvala osećanja besa i nepravde zbog brige koju niste dobili kao dete i potrebe da budete roditelj svojih roditelja.
Vaše duže pismo je nagovestilo osećaj nepravde u vezi sa tim kako je vaš otac nastavio dalje i sada živi svoj život bez ikakvih očiglednih posledica od načina na koji se prema vama ponašao. I malo stvari izaziva osećaj nepravde kao ozbiljna bolest. Mislim da postoji deo svih nas koji veruje da će dobro uvek nadmašiti zlo, a ipak ste ovde sa tako teškim teretom dok drugi "izgleda da prolaze bez ikakvih posledica", predložila je Helen Gilbert, piše The Guardian (Gardijan).
Bojim se da tražite da vaši roditelji budu drugačiji od onih kakvi su bili. Da li bi odnos sa bratom mogao da vam ponudi bilo kakvu utehu ili podršku. Da li postoji potencijal da se ovaj odnos ojača dok ste u slabom kontaktu sa svojim roditeljima?
Apsolutno ne morate da kažete roditeljima ništa što ne želite. Bojim se da tražite da budu drugačiji od onih kakvi su bili i pitam se kako ćete reagovati ako nisu. Šta želite da postignete i da li je verovatno da ćete to postići?
Ne bih žurila ni u šta bez pažljivog razmišljanja i razgovora sa nekim. Potražite onkološke psihoterapeute ukoliko vam je potreban razgovor.
Pretpostavljam da se sada pitate ko će vam biti roditelj u ovom teškom trenutku? Da li već postoji neko u vašem krugu zbog koga se osećate bezbedno i koji bi mogao da ispuni "roditeljsku ulogu"? I zapamtite – možete se predomisliti u bilo kom trenutku i reći svojoj porodici. Od sada je zaista sve o vama.
Komentari (0)