Hrvatska književnica Vedrana Rudan trenutno se suočava sa teškom bolešću, a povremeno iznosi nove i potresne detalje o svojoj borbi protiv agresivnog raka žučnih kanalića. Ova vrsta raka je poznata po svojoj težini dijagnostikovanja, što dodatno otežava situaciju pacijentima.
Vedrana naglašava da je ona osoba koja redovno obavlja medicinske preglede, što je, kako sama kaže, od suštinske važnosti.
- Ja imam izuzetno agresivni rak koji se zove rak žučnih kanalića i jako se teško otkriva. Ja sam kontrol frik, ja se često kontrolišem, dakle nije da se rak događa onima koji se ne kontrolišu. Da sam zakasnila, živela bih još tri meseca, ali ja sam došla na vreme. Bio je operabilan - otkrila je jednom.
Zbog opake bolesti želela je da ode na eutanaziju u Cirih, koja košta 17.000 evra.
- Ne želim da umirem na rate. Želim eutanaziju. Suprug i ja smo godinama štedeli za nju. Košta 17.000 evra. Zvala sam, počeli smo da se dopisujemo, rekla sam deci i mužu. Poslala sam im rezultate, primili su me, prošla sam, platila sam članarinu. Onda su tražili još, još rezultata, kako je vreme prolazilo, shvatila sam... Rekli su mi da 85 posto ljudi odustane, tamo te intervjuišu... Ja sam shvatila da ću tamo morati provesti neko vreme i da će neki član tamošnjeg veća reći da mi se možda može pomoći u međuvremenu sam oslabila i odustala - rekla je ona u emisiji a HRT "Nedeljom u 2".
Nebojša Mandić
U jeku njene borbe svakodnevno se vraćamo na kolumne koje su izazivale velike potrese, a jedna od njih je o deci i unucima.
Prenosimo njenu kolumnu u celosti.
- Ja sam mislila da se to samo meni dešava. Imam dete. Dete ima dete. Muž i ja bismo nekad hteli pokraj sebe imati dete svoga deteta. Ne po svaku cenu jer se dete moga deteta koje više nije malo dete ponaša kao dete. Vi koji nemate dete ni od deteta dete ne znate o čemu govorim. Pa ću vam objasniti iako vas ova tema ne zanima. Blago vama. Mi, muž i ja, zato jer smo stari, ne razumemo generaciju moga deteta. Ta generacija svojim roditeljima iz dana u dan ponavlja samo jednu rečenicu, ne mešajte se u naše živote, ponekad još ličnije NE MEŠAJ SE U MOJ ŽIVOT!
Šta to znači, pitala sam. Odgovor je vrlo jednostavan. Moje dete i partner moga deteta i njihovo zajedničko dete imaju pravo na neuznemiravanje u nedoba, ni jedno doba nije pravo doba za nazivanje, pravo da od tebe traže usluge širokoga spektra u svako doba.
Nakon što si im tokom četrdeset godina dao dušu i telo, da si “uvek mislila na sebe i da si sebi uvek bila i prva i zadnja”. Kad to čuješ od svoga deteta od tebe se očekuje da ćutiš, da se smešiš, ne zlobno. Ne mešaj se u moj život! Najzad sam shvatila šta to znači i koga ja u životu imam.
Nemam dete, imam partnera. On se na mene ne dere, on od mene ne traži da mu se ne mešam u život, on ne podivlja kad ga nazovem, on mi nikad u slušalicu ne zareži, u gužvi sam, imaš minutu da mi kažeš što te muči. A mene baš ništa nije mučilo. Samo sam htela čuti glas svoga deteta.
Deteta koga sam nekad jako volela i koga iz dana u dan volim sve manje. Ne osećam se krivom zbog toga i ne, neće mi moje dete nabijati osećaj krivice za sve svoje promašaje. E pa, ne trebaš mi, pelene još ne nosim, trebao mi je tvoj glas, tvoj osmeh, trebalo mi je tvoje dete. Dete koje neće japankama gađati ekran televizora, koje neće doručkovati u podne, koje neće pljuvati ručak i gledati crtaće tako da se ori čitava kuća.
Ne, ne osećam se krivom što mi sve manje treba i moje dete i dete moga deteta. Ima života i bez dece i bez unuka. Ima ga! I treba uživati u njemu. Šta fali pogledu na bugenviliju, šetnji uz more sa muškarcem svog života, grickanju girica u konobi na rivi, čitanju knjiga, grljenju muževljeva vrata? Šta nedostaje životu bez deteta i deteta tvoga deteta? O, kako mogu uživati bez dernjave, večne analize mojih grešaka koje činim od veka sedmog, govorenja kako “mi” ne razumemo “njih” jer smo “mi” živeli u sistemu u kome “nas” nije ubijalo radom.
“Mi” smo radili od sedam do tri i onda bili beskrajno slobodni i bez stresa. Ha, ha. Neki od nas, ne mali broj, smo i u onom sistemu radili dva posla da bismo mogli vraćati kredite, neki od nas i danas rade od sedam ujutro do devet uveče svaki dan u nedelji iako je nekima od nas šezdeset i neka za vratom. Ne mešaj se u moj život! Treba to poštovati i očekivati da se tvoje dete ne meša u tvoj život. Nikad pa ni tad. A kad dođe vreme za ulazak u pelene, govorim o sebi, osigurala sam deset hiljada švajcarskih franaka kojima ću platiti eutanaziju u Švajcarskoj. Sve je bolje nego u smrtnom času iznad sebe videti lice bića koje ne želi da mu se mešaš u život - zaključila je Vedrana Rudan.
BONUS VIDEO:
Komentari (0)