Autizam je veoma složen neurorazvojni poremećaj koji se manifestuje već u prve tri godine života deteta. Većina roditelja se lekarima obraća kad primete da njihovo dete ne govori. Međutim, kako je za Srećnu Republiku objasnila master defektolog i sistemski porodični psihoterapeut, Danijela Cvijović, prvi znakovi se mogu uočiti mnogo ranije.
- Pre prve izgovorene reči kod detata se može uočiti da postoje neke poteškoće iz autističnog spektra. Pre nego što progovori, pojavljuje se neverbalni oblik komunikacije koji je mnogo važniji. To su pokazni gestovi kojim dete nešto traži, da li hoće vodu ili igračku, to kod dece iz autističnog spektra izostaje. Takvo dete još pre prve godine ne poseže za igračkom ili zvečkom koju mu roditelj daje, već ga fasciniraju obični predmeti koji nisu prikladni za taj uzrast. Ako dete ne reaguje na zasmejavanje ili maženje, već postoji odsustvo interakcije, može da se posumnja na autizam. To ne znači da dete ima ovaj poremećaj, ali ga treba pratiti kako bi se na vreme reagovalo – objasnila je naša sagovornica.
Kako je istakla, danas su veliki problem ekrani kojima su deca izložena od najranijeg uzrasta, a koji mogu da daju lažnu sliku o njihovom razvoju.
- Kad dete stalno gleda u ekrane, bilo da je to crtani film ili nešto na tabletu i mobilnom telefonu, ono nema nikakvu interakciju, niti možete da pratite njegovu reakciju. Takva deca često budu isfrustrirana kad ne dobiju ono što žele, pa reaguju najsličnije nekim simptomima karakterističim za autizam, što ne znači da imaju taj poremećaj. Ja nisam za to da se deci potpuno uskrati gledanje crtanih filmova, ali to vreme treba ograničiti. Što se tiče mobilnih telefona, smatram da oni ne treba da se daju deci do polaska u školu kada ono može da shvati da je telefon prvenstveno sredstvo za komunikaciju – naglasila je Danijela.
Prema rečima Danijele Cvijović, dete sa autizmom zahteva 24 sata podrške i pažnje, što se odražava na porodične odnose. U slučaju da roditelji već imaju starije dete koje nema ovaj poremećaj, ono može da im pomogne, ali do izvesne mere.
- Sve zavisi od usmeravanja roditelja. Primećeno je da deca koja odrastaju uz brata ili sestru sa autizmom imaju izraženu empatiju i mogu da budu dobar stimulans za mlađe dete. Ali, nikako ne treba da sav teret padne na njega, niti da bude zapostavljeno. Ukoliko je starije dete sa autizmom, tu roditelji često greše i sva pažnja je usmerena ka njemu, dok je mlađe na neki način zapostavljeno i zato ih zovu deca od stakla - ono je praktično nevidljivo. Zato je izuzetno važno da se roditelji, koliko god je to moguće, posvete i njemu – naglasila je psihoterapeut.
Možda vas zanima…
Roditelji se teško mire sa dijagnozom deteta sa autizmom i to je proces koji traje jer se život potpuno preokrene.
- Pojedina istraživanja su pokazala da često dolazi do pucanja brakova i da onda veći deo tereta brige o detetu sa autizmom pada na jednog roditelja, najčešće majku, ali to ne mora da bude pravilo. Roditelji moraju da shvate da treba da potraže pomoć, pa i psihoterapeuta, kako bi lakše savladali sve te korake, a zarad dobrobiti deteta. Nije sramota tražiti pomoć, jer roditelj ne sme da zapostavi sebe da bi imao snage i energije da se posveti detetu sa autizmom kome je potrebna velika podrška - poručila je Danijela Cvijović.
Shutterstock
Kao porodični psihoterapeut koji se bavi ne samo podrškom dece sa autizmom, već i njihovim roditeljima, ona je odgovorila na mnogobrojna pitanja vezana za ovo stanje dece i kako roditelji mogu da im pomognu na najbolji način.
Opširnije o ovoj temi možete pogledati u video intervju na Ju tjub (Youtube) kanalu Srećne Republike.
BONUS VIDEO:
Komentari (0)