Prema zvaničnim podacima Instituta za javno zdravlje Srbije „Dr Milan Jovanović Batut“, u Srbiji autizam ima 3.418 dece starosti ispod 18 godina. Isto toliki broj porodica svakodnevno se sreće s brojnim problemima koji su povezani s ovim poremećajem. Kako je za Srećnu Republiku objasnila master defektolog i sistemski porodični psihoterapeut, Danijela Cvijović, autizam je veoma složen neurorazvojni poremećaj koji se manifestuje već u prve tri godine života deteta.
- Karakterišu ga poteškoće u socijalnoj interakciji i komunikaciji, kao i ponavljajući (stereotipni) oblici ponašanja. Roditelji uglavnom prvi primete ponašanje koje ih zabrinjava. To je najčešće odsustvo govora. Ali, dete bi pre pojave govora i prve smislene reči trebalo da razvije adekvatnu neverbalnu komunikaciju. To je pokazni gest, mahanje, aplaudiranje… Kada roditelj dođe sa detetom kod mene važno je da procenim da li dete razume našu komunikaciju - počela je Cvijovićeva.
Ne privlače ih igračke
Dete sa autizmom najčešće ne privlače igračke, što, takođe, može biti znak ovog poremećaja.
- Umesto sa igračkama, oni se najčešće "igraju“ nekim predmetima kao što su poklopci ili prazne flaše, koje u stvari samo stereotipno vrte. Ne pokazuju interesovanje za okruženje, često je odsutan kontakt pogledom, ne odazivaju se uvek na ime. U najranijem uzrastu nemaju faze brbljanja i socijalnog osmeha - dodala je naša sagovornica.
Schutterstock
Prema pojedinim studijama sprovedenim u inostranstvu, po načinu na koji beba puzi mogu se uočiti najraniji simptomi autizma. Ali, to nije jedini signal. Beba koja ne uzvraća osmehom na dozivanje može biti alarm i
upozorenje na koje roditelji treba da obrate pažnju.
- Simptomi se javljaju već u prvim godinama života. Najčešće roditelj kojima to nije prvo dete u porodici mogu da primete rane znake koji ih upućuju da se obrate stručnjacima. Beba im ne uzvraća osmehom na dozivanje ili prvu igru sa njima. Ne okreću se kada ih zovu imenom, a igračke koje im odrasli nude im ne privlače pažnju. Često ih privlače neobični predmeti, kao što su etikete na igračkama, ili vrte točkove na dečijim automobilima. Takođe, može se primetiti da dete drugačije reaguje na neke spoljne nadražaje, recimo, najčešće biraju namirnice grube teksture, zvuci ili prejaka svetlost ih razdražuje. Kod beba se već mogu javiti stereotipni pokreti kao što je ljuljanje - kazala je naša Danijela Cvijović.
Možda vas zanima…
Kako je naglasila, važno je napomenuti da prisustvo jednog ili više simptoma ne mora da znači da dete ima autizam, ali se preporučuje da se uradi procena koju obavlja tim stručnjaka.
- Prvi korak jeste obratiti se nadležnom pedijatru, koji vas upućuje u razvojno savetovalište pri Domu zdravlja koje ima pedijatra, defektologa, logopeda i psihologa - istakla je ona.
Prema rečima naše sagovornice, što se pre ovaj poremećaj dijagnostikuje, to je veća šansa da dete ipak stekne neke socijalne veštine.
- U najranijem uzrastu dete sa autizmom zahteva stalan nadzor. Zato je važno sa tretmanima krenuti što ranije kako bi se stekle određene socijalne veštine. Dalji nadzor zavisi od stepena i oblika autizma. Svako dete iz spektra je posebno i zahteva prilagođen pristup. Neka deca mogu obavljati jednostavne svakodnevne aktivnosti samostalno, dok će druga zahtevati potpunu i celodnevnu podršku roditelja. Međutim, izuzetno je važno napomenuti da deca koja imaju autizam teško prepoznaju (ili ne Shutterstock
prepoznaju uopšte) opasnost - naglasila je Cvijovićeva.
Osim što radi sa decom, Danijela pomaže i roditeljima mališana sa autizmom. Tatama i mama najteže pada da se suoče sa tim da im dete ima ovaj poremećaj.
- Roditelji su uvek prvo fokusirani na dete. Neretko idu od stručnjaka do stručnjaka u nadi da će neko da opovrgne prvobitnu dijagnozu. Međutim, sama dijagnoza se uspostavlja timskom opservacijom koja traje duže vreme. Nakon prihvatanja dijagnoze svaki roditelj prolazi kroz određene faze. Ovo predstavlja veliku traumu za roditelje koji treba da iznađu nove snage i kapacitete da pomognu detetu, a da pritom i porodični sistem ostane funkcionalan - objasnila je Danijela.
Najveći strah roditelja
Briga o detetu s autizmom je veoma zahtevna za roditelje,koji često nemaju vremena da misle o sebi i kako se osećaju.
- Važno je razgovarati sa roditeljima i o njima samima. Često i obično pitanje:“Kako ste vi?“ je dovoljno da pokrene lavinu. Mnogi roditelji se suočavaju sa osećajem krivice i pojavom pitanja - zašto baš meni, da li
sam mogao nešto da sprečim, šta sam pogrešno uradio…? Javlja im se osećaj tuge, brige za sebe, za detetovu budućnost. Roditeljima je potrebna podrška, dati im korisne informacije. Roditelji koji ostanu zaglavljeni u procesu prihvatanja dijagnoze otežavaju i detetov napredak – naglasila je Cvijovićeva.
Na naše pitanje da li postoji način da se pomogne deci i roditeljima, naša sagovornica ističe da ne treba zaboraviti da se roditelji deteta s autizmomsuočavaju s brojnim izazovima - emocionalnim, psihološkim, socijalnim, finansijskim...
- Izuzetno je važno da roditelji znaju da postoje stručnjaci kojima mogu da se obrate za pomoć - defektolozi, psiholozi, psihoterapeuti. Traženje pomoći za sebe nije znak slabosti, već znak hrabrosti i odgovornosti prema sebi i svojoj porodici. Bake i deke mogu biti od velike pomoći ili neka osoba iz okruženja koja je u situaciji da pomogne. Potrebno je da ih upoznaju sa osobenostima deteta i da grade takav odnos da dete može bar kratko vreme da ostane sa njima. Za to vreme roditelji treba da se okrenu sebi kako bi prikupljali snagu za izazove koji su pred njima, pa makar to bilo i 15 minuta tokom dana - naglasila je naša sagovornica.
Shutterstock
Prema njenim rečima, veliku ulogu imaju i socijalni kontakti tata i mama koji imaju dete s ovim poremećajem sa roditeljima koji se suočavaju s istim poteškoćama.
- Postoji nekoliko udruženja roditelja koji organizuju aktivnosti i za decu i za roditelje. Podizanje deteta sa autizmom predstavlja veliki izazov, koji može značajno uticati na partnerski odnos. Roditelji se često suočavaju sa stresom, iscrpljenošću, razlikama u pristupu roditeljstvu i manjkom vremena za sebe i partnera. Psihoterapija je jako korisna za očuvanje partnerskog odnosa i izgradnju zdravog i podsticajnog porodičnog okruženja. Kao defektolog i porodični psihoterapeut često dajem roditeljima dodatne
informacije o stanju njihovog deteta i na koji način može određena faza uticati na odnose unutar porodičnog sistema. Usmeravam ih na to da prepoznaju male uspehe i da se raduju njima – kazala je Danijela.
Izazovi s kojima se suočavaju roditelji autističnog deteta mogu biti različiti, a variraju od individualnih okolnosti same porodice.
- Izloženost stresu i iscrpljenosti je svakodnevana. Odlazak na terapije, donošenje važnih odluka, svakodnevna briga i nadzor nad detetom dovode do umora, nedostatka sna, emocionalnog pritiska. U porodicama gde postoje deca sa smetnjama u razvoju učestali su razvodi, jer trpi brak. Roditelji često ističu da je veliki problem nedostatak sistemske podrške. Takođe, informacije o bilo kakvoj podršci i o pravima koja imaju roditelji dobijaju jedni od drugih. Potrebna je preobimna dokumentacija da bi se
steklo pravo na finansijsku podršku ovim porodicama - istakla je naša sagovornica.
Prema njenim rečima jedno od najčešćih pitanja roditelja jeste šta će biti sa njihovom decom nakon njihove smrti.
- U našoj zemlji ima jako malo centara za smeštaj odraslih osoba sa autizmom. Smeštajni kapaciteti su premali, a liste čekanja prevelike. Briga o sudbini deteta je iskonska roditeljska briga posebno kad imate bolesnog mališana, zato bi trebalo uraditi nešto više i po ovom pitanju na nivou društva – zaključila je naša sagovornica.
BONUS VIDEO:
Komentari (0)