Ispovesti

Bojani su davali 1 ODSTO ŠANSE DA PREŽIVI kada je imala 12 godina: Danas ima ćerku od 3 godine i evo šta poručuje čitaocima Srećne republike

Imala je samo 12 godina kad su lekari ustanovili da ima tumor na mozgu. Iako su joj šanse da preživi bile 1 odsto ona je posle 3 godine teškog lečenja snagom volje i nesalomljivom željom za životom uspela da pobedi bolest.

24.06.2022 12:00

Bojani su davali 1 ODSTO ŠANSE DA PREŽIVI kada je imala 12 godina: Danas ima ćerku od 3 godine i evo šta poručuje čitaocima Srećne republike
Privatna arhiva/ Bojana Krstović Jovanović

Zdrav čovek ima 1000 želja, a bolestan samo jednu - da ozdravi. Kad je bolesno dete, pa još od najgore bolesti čovek ostane bez reči. Zanemi pred bolom tog malenog bića koje se svakim atomom snage bori za sopstveni život.

Bojana Krstović Jovanović (26) danas je srećno udata žena majka trogodišnje devojčice Leone. Osmeh joj ne silazi sa lica. Osim njenih najbližih, malo ko zna da se iza tog prelepog blistavog osmeha krije veliki borac, žena koja je kao devojčica uspela da pobedi tumor na mozgu, iako su joj lekari davali 1 odsto šanse da preživi. O teškoj borbi kroz koju je prošla kao dete pristala je da govori za Srećnu republiku kako bi podržala sve mališane koja se danas na isti način kao ona nekad bore protiv najteže bolesti.  

- Želim da poručim deci koja se nalaze u istoj ili sličnoj situaciji kao što sam ja nekad bila, da se nikad ne predaju. Život je neprocenjivo blago. Ništa nije večno, pa ni tuga, a sunčani dani uvek dođu – rekla je ona.

Ovo je priča o hrabrosti jednog deteta, snazi i nesalomljivoj volji za životom, ovo je Bojanina priča.

Privatna arhiva/ Bojana Krstović Jovanović

Bojana je danas u srećnom braku sa Markom i imaju ćerkicu Leonu

Nestašna devojčica

Bojana je rođena je 1996. u Dečanima na Kosovu. Odrasla je skromnoj i vrednoj porodici sa tatom, mamom, 4 sestre i bratom. S njima su živeli i njeni deda i baba. Kad je imala 2 godine preselili su se u Podgoricu gde žive i danas.

- Pohađala sam osnovnu školu "Milan Vukotić" u Golubovcima. Kao dete bila veoma nestašna, druželjubiva, znatiželjna. Trenirala sam karate i igrala folkor – prisetila se Bojana bezbrižnih dana detinjstva.

Kad je imala nepunih 12 godina, levo oko joj je iznenada nateklo i počela je da gubi vid. Uplašeni roditelji Zlata i Vaso Krstović odmah su je odveli u najbližu očnu ambulantu na pregled.

- Doktorka me je pogledala i rekla mojim roditeljima da me odmah odvedu u bolnicu. Otišli smo kod ORL doktora Ognjena Jovićevića koji me je od prvog dana gledao kao svoje dete na čemu sam mu neizmerno zahvalna. U Podgorici sam bila 7 dana u bolnici zbog navodne upale sinusa. Otok na oku mi je malo spao, a doktor je zatražio da mi se uradi skener glave. Rezultat je pokazao da imam tumor – ispričala je Bojana.

Iako je u detinjoj duši osećala da nešto nije u redu, roditelji su skrivali od nje od čega je bolesna.

- Dobili smo uput za Dečju bolnicu u Tiršovoj u Beogradu kako bi se uradile dodatne analize. Urađena mi jedna operacija kroz nos gde je doktor otklonio deo tumora. Nalazi su poslati u nekoliko zemalja na očitavanje kako bi se utvrdila konačna dijagnoza i stepen tumora. Posle mesec dana čekanja vratili smo se kući u Podgoricu dok ne stignu rezultati – prisetila se Bojana.

Privatna arhiva/ Bojana Krstović Jovanović

Bojana je i u bolnici imala osmeh uprkos bolu koji je prolazila tokom lečenja

Strah pred bolničkom kapijom

Jednog majskog jutra zazvonio je telefon u njihovoj kući u Podgorici. Lekari su saopštili njenim roditeljima da se odmah spakuju i dođu na Institut za majku i dete „Dr Vukan Čupić“ na Novom Beogradu. Nalaz je pokazao da  Bojana ima orbitu sarkoma CE92 ili maligni tumor na mozgu. Trenutak kad se s roditeljima našla ispred kapije bolnice neće nikad zaboraviti.

- Došli smo ispred zgrade tmurnih boja i ogromne kapije. Počela je da me hvata neka jeza, stezalo me je u grudima, imala sam neki loš predosećaj da ću zauvek biti vezana za tu kapiju koja me širom dočekala – ispričala je naša sagovornica.

Stežući svoju vink torbicu u rukama čekala je u hodniku ambulante da majka izađe sa nalazima od lekara.

- Nakon nekog vremena mama je izasla. Onako umorna i iscrpljena ljutito povikala da je već bilo vreme da izađe iz te ambulante da idemo kući. Niz njeno lice slivale su se suze. Od jecaja i plača nije mogla da mi odgovori. Medicinska sestra mi je rukom pokazala da je sledim i zakoračila sam u bolnički hodnik – prisetila se Bojana.

U hodniku je srela dečaka i devojčicu koji su bili bledi i nemoćni. Njeno srce je brže zakucalo od straha.

- Nisu imali kosu, trepavice izgledali su kao lutke koje nekim čudom govore. Zapitala sam se šta ću ja tu? Njihov osmeh mi je sve rekao. Shvatila sam da sam i ja osuđena da budem kao oni, lutka koja nekim čudom zna da govori i kreće se. Shvatila sam i onu kapiju koja me širom dočekala. Bila sam dete sa nepunih 12 godina i bilo mi je teško da se odvojim od svoje porodice, vršnjaka… Tek tu, u bolnici sam saznala kakvo je moje pravo stanje i da su mi doktori davali 1 odsto šanse za izlečenje – sa knedlom u grlu ispričala je Bojana.

Uplašena devojčica je rekla tati i mami da neće ni dan ostati u bolnici.

- Tražila sam da se vratimo kući i rekla sam im da se neću lečiti jer ja to ne mogu da izdržim da odustajem od borbe za život. Verovala sam da nemam snage da se borim sa tim čudovištem. Na sreću, moje odustajanje je bilo veoma kratko. Shvatila sam da je život lepši i miliji od tog čudovišta i da ću ga pobediti iako su mi doktori davali 1% šanse za izlečenje – prisetila se ona.

Privatna arhiva/ Bojana Krstović Jovanović

Zlata i Vaso Krstović

Majčina bol teža od otrova

Usledile su hemioterapije. Sa svakim otpalim pramenom kose rušio se svet jednog deteta od 12 godina. Plašila se da je više niko neće prihvatiti, da će je vršnjaci izbegavati. Na kraju je otišla kod frizera i ošišala se.

- Verujem da se mojim roditeljima život skratio za 10 godina dok su nemoćno gledali sopstveno dete kako im umire. Posle prvobitnog šoka, našli su snage da me podrže, bili su moj najjači vetar u leđa i oslonac u tim teškim trenucima. Mojim roditeljima dugujem život i neizmerno im hvala – u dahu je rekla naša sagovornica.

Bojana se lečila skoro 3 godine. Od prejakih terapija imunitet joj je bio loš, pa se teško oporavljala. Posle hemioterapija usledilo je zračenje.

- Bolnički dani su bili neopisivo bolni, tužni... To može da razume samo onaj ko se nađe u toj situaciji. Teško je podneti sav taj otrov koji ulazi u tvoje telo. Odvaja se duša od života. Od hemioterapije sam konstantno povraćala što je dovelo do novih komplikacija. Čini mi se da je medicinsko osoblje stalno ulazilo u moju sobu sa raznim aparatima, epruvetama… Ali teže od sopstvenih bolova mi je padalo da gledam majčinu bol i suze u njenim očima dok je bdila nada mnom u bolničkoj postelji - nerado se priseća Bojana.

I kad je mislila da ne može biti gore i bolnije, odveli su je da joj izvade koštanu srž koji je obavezan deo analiza neophodnih za lečenje.

- Nerado se sećam toga, to mi je trauma koja je ostala za ceo život. Bol se ne može opisati rečima kad ti zabodu iglu u kičmu, a sve mora da se radi bez anestezije. Snage mi je ponestajalo, ali sam se lavovski  borila svakim atomom koji je postajao u meni. Kad god sam htela da odustanem, pomislila bih samo na svoju porodicu. Koliko noći nisu spavali jer ja nisam s njima, koliko su strahovali da li ću se vratiti živa kući. Zbog njih sam svaki put nastavila borbu koliko god da mi je bilo teško – sa suzama u očima ispričala je Bojana.

Privatna arhiva/ Bojana Krstović Jovanović

Bojana i tata Vaso Krstović

Tatin osmeh mi je davao snagu

Malena devojčica gledala je smrti u oči, gledala je kako deca oko nje umiru.

- Svakog dana neko fali na odeljenu, nema ga u svome krevetu kao da je odjednom nestao. Još jedan život se ugasio. Bolela me je tuđa patnja jer smo svi bili kao porodica, bodrili smo jedni druge jer smo svi vodili istu bitku za život. Bilo je i momenata kad sam pomišljala da to i mene čeka. Posle drugog ciklusa hemioterapije zadobila sam afte na plućima zbog čega danima nisam mola da jedem i pijem. Taman se to saniralo, krene krvarenje u plućima i mnoge komplikacije koje nosi sama bolest. U jednom trenutku sam bila nepokretna. Ponovo sam učila da hodam kao dete. A svaki korak težak kao da su mi noge poput planine jer se svaki deo mene raspadao – ispričala je Bojana svesna da će teški bolnički dani ostati zauvek urezani u njenom sećanju.

Zbog lošeg imuniteta bolesne dece, posete nisu bile dozvoljene, pa je njen tata iz Podgorice dolazio jednom mesečno da je vidi.

- I danas zaplačem kad se toga setim. Tata je uvek dolazio sa osmehom na licu, koliko god da mu je bilo teško ili je bio izmožden posle 10 sati putovanja iz Crne Gore. Njegov osmeh mi je davao snagu i kad mi je bilo teško samo bih zatvorila oči i videla taj njegov osmeh. Dešavalo se da pređe toliki pu,t a da ja ne smem da ga zagrlim i poljubim. Samo bih mu mahnula s prozora. Plakala sam svaki put kad ode. To se ne može zaboraviti nikad. On je meni bio sigurnost, uzor, blagost i gordost, zaštitnik od svega lošeg u životu – iskrena je naša sagovornica.

Poruka bolesnoj deci

Ako neko razume mališane koji se danas bore za svoj život u nekoj od bolnica onda je to Bojana.

- Svim devojčicama, devojkama i ženama najteže pada gubitak kose tokom lečenja. Ali kosa poraste. Svima koji se bore sa tumorom, posebno deci, želim da poručim da nisu sami, da nikad ne odustaju koliko god da je teško jer volja za životom i izlečenjem je najvažnija. Želim im da nađu snagu da se kao Feniks izdignu iz pepela – rekla je Bojana.

Ona naglašava da joj je tokom najteže bitke za život osim porodice nadu i volju za životom davala topla ljudska reč i podrška.

- Želim da se zahvalim direktorki Udruženja „Zvončica“ iz Beograda Irini Ban jednoj predivnoj ženi velikog srca i njenom  sinu Igoru koji su bili uz mene i moju majku tokom lečenja. Podržavali su me kad je bilo najteže, nesebično bili uz mene i davali mi nadu u izlečenje. Zahvaljujem se medicinskom osoblju hematoonkologije u dečjoj bolnici na čelu sa dr Majom Kavarić i celom osoblju Instituta za majku i dete. Želim da se zahvalim sestrama, bratu a posebno mojoj majci i ocu koji su mi pomogli da preživim najteži period u životu, neizmerno vas volim – rekla je Bojana.

Nakon 14 godina od kad joj je postavljena dijagnoza Bojana je danas zdrava. Ostvario joj se i san da postane majka.

- Nisam se plašila da neću imati decu jer moja bolest nije povezana sa plodnošću. Mnogi strahuju od toga čak su i meni govorili da neću imati decu. Kad sam bila trudna,bilo je onih koji su me pitali ko mi je dozvolio da ostanem u drugom stanju. Bila sam zgrožena jer to mi niko ne može zabraniti. Verovala sam da ću jednog dana na svet doneti zdravo dete i moj san se ostvario. Imam ćerkicu Leonu i vredelo je boriti se za takvog anđela kao sto je ona. Suprug Marko mi je velika podrška nikada ga nije sputavalo to sto sam osoba koja je preživela karcinom naprotiv uvek mi se divio i govorio koliki sam borac. Posle svega mogu samo da kažem da sam kroz svoju životnu bitku naučila da drugačije gledam i cenim život - zaključila je Bojana Krstović Jovanović.

BONUS VIDEO:

Komentari. (1)

Ceca

08.10.2022 00:22

Svaka čast na hrabrosti Bojana! Tvoja snaga i volja za životom treba svima da bude uzor. Neka tebi i tvojoj divnoj porodici Bog da zdravlje, radost i dug život.