Sex

NAPUNIO SAM 26 I KONAČNO OTIŠAO U STRIPTIZ BAR, a tamo me je dočekao šok! Ispovest mladića iz Beograda o iskustvu sa plesačicama oko šipke potpuno je neverovatno!

Da li su beogradski striptiz barovi isti, ili barem slični, onima na filmu saznajte iz ove priče.

27.09.2022 22:01

NAPUNIO SAM 26 I KONAČNO OTIŠAO U STRIPTIZ BAR, a tamo me je dočekao šok! Ispovest mladića iz Beograda o iskustvu sa plesačicama oko šipke potpuno je neverovatno!
FOTO: Profimedia

Veliki broj ljudi je, zasigurno, tokom odrastanja u velikim holivudskim ostvarenjima nebrojeno puta video scene iz striptiz-barova i zapitao se da li je to u stvarnom svetu zaista kao na velikim i malim ekranima - neonska svetla, glasna, ali prijatna, muzika i oskudno odevene devojke koje, čini se, mogu bez problema desetinama minuta da se vrte i plešu oko šipke. Deluje primamljivo, zar ne?

Opijen tom mišlju, obična šetnja jednom od najpoznatijih ulica u centru Beograda, ispunjena raznoraznim klubovima, pa čak i starogradskim kafanama, još jednom mi je potvrdila da život ipak nije film. Tokom laganog spuštanja niz kaldrmisani sokak, moji prijatelji i ja uočili smo neobičan haustor i taman kad smo se zapitali šta bi moglo biti s druge strane, iz njega je izašla, naizgled obična, nasmejana žena.

- Momci, da li ste za piće? - upitala nas je ona prijatnim glasom.

Ubrzo smo čuli prigušenu muziku i shvatili o kakvom je mestu reč, pa smo nakon kraće polemike odlučili da napokon otkrijemo “čari” jednog od tih famoznih striptiz-barova. Ulaz je, kako nam je rekla, 1.200 dinara. Nas trojica smo se međusobno pogledali iznenađeno, ali odluka je već bila donesena - sada nema nazad.

- Dobro, ako je već ulaz ovoliko, piće sigurno ne može biti preterano skupo - pomislo sam dok sam promoterki davao novac.

Odmah nakon što sam zakoračio u taj "bastion poroka" osetio sam nalet adrenalina, ali i određenu dozu straha od nepoznatog. Seo sam na tapaciranu klupu i sa stola uzeo kartu pića u nadi da se neću neprijatno iznenaditi. Međutim, od tog trenutka je krenuo moj povratak u gorku realnost.

Najjeftinije piće koje se može popiti je malo, ili bolje reći minijaturno, pivo od 700 dinara. U tom trenutku sam počeo da se osećam kao da sam ponovo u srednjoj školi na pismenom zadatku iz matematike za koji apsolutno ništa nisam učio. "Da li ustati i otići s ovog mesta bez osvrtanja? Ma ne, nisam valjda platio više od hiljadu dinara samo da bih ušao i izašao. Mogu da izdvojim još 700 ako to znači da ću videti nešto što će mi ostati lepa uspomena. Ali, šta ako na kraju bude razočaravajuće? Postoji samo jedan način da saznam", smenjivale su se misli u mojoj glavi, pa sam na kraju ipak odlučio da ostanem, pa šta bude, bude.

Piće je stiglo, a na podijumu ispred nas se plesačica uveliko vrtela oko šipke. Ruku na srce, nastup nije bio kao na filmu, ali dobro, tek smo došli, sigurno će uskoro biti bolje. Pogledavši oko sebe ustanovio sam da, sem nas trojice i jednog sredovečnog gospodina, u toj ogromnoj prostoriji nema više nijednog gosta. Kao što rekoh, nije baš kao na filmu, no nema veze.

shutterstock.com

U klubu je bio još samo jedan sredovečni gospodin koji je posmatrao ples striptiteze 

Nakon malo detaljnijeg osluškivanja shvatio sam da turbo-folk možda i nije najbolji izbor muzike za ovakvo mesto, ali moj unutrašnji kritički monolog prekinula je jedna od plesačica koja mi je sela u krilo i započela priču upoznavanjem i sličnim “svakodnevnim” temama. Nakon kraćeg razgovora upoznala nas je s dodatnim mogućnostima, odnosno s “privatnim plesom”. Uslov za to je, očekivano, da se njoj kupi piće. Međutim, “zaposlene” ne piju ono što i “obični smrtnici”, već se cene kreću od 7 do 65 hiljada dinara.

Polako počinjem da uviđam da ovakvo mesto, ipak, nije za radničku klasu. Naročito nekoliko dana uoči plate. Nakon što je shvatila da se od nas neće ovajditi, otišla je uz reči: "Ako se predomislite, zovite me. Tu sam".

Prošlo je nekoliko minuta, a umesto nje došla je druga “radnica” sa gotovo identičnim pristupom i pričom. Međutim, rekla nam je kako joj je ovo prvi put na ovom mestu, verovatno u nameri da nas odobrovolji.

- I nama je prvi put, ali para se nema, pa se nema - rekao sam joj dok se u meni želja za odlaskom polako, ali sigurno, intenzivirala.

Pregovori su neuspeli, pa je i ona otišla, ali ne pre nego što nam je ispričala svoju čitavu životnu priču u koju, iskreno, sumnjam. Da ne dužim, u ranim četrdesetim je, došla iz jednog grada relativno blizu Beograda i odlučila se na posao u striptiz-baru. Zaista dirljiva priča, ali moj novčanik nije preterano emotivan kad su takve stvari u pitanju.

shutterstock.com

Striptiz u klubu u Beogradu nije ni sličan onom na filmu  

Već smo duže od pola sata bili u baru, muzika je postajala sve gora, podijum je bio prazan, a bogami i naše čaše. Jedina osoba koja se, bar delimično, zabavljala jeste gorepomenuti gospodin koji se na kraju našao u društvu dve plesačice. Da li se ujutru kajao zbog novca koji je ostavio u ovom lokalu? Verovatno, ali bitno je da mu je bar nakratko bilo lepo. 

Nakon svega ovoga, postavlja se pitanje: Da li je vredno iskeširati skoro 2.000 dinara, a ne dobiti praktično ništa sem jednog piva i pogleda na “umetnički nastup” iz daljine? Pa, ukoliko baš imate želju da i sami vidite kako to izgleda, ili vam je gledanje golih grudi definicija zadovoljstva i zabave, onda je odgovor "da". U bilo kom drugom slučaju pre bih preporučio da po ko zna koji put odgledate film “Lice s ožiljkom” ili bilo koje drugo holivudsko akciono ostvarenje iz 80-ih godina. Videćete slične prizore barem jednom u svakom od njih, a nećete imati osećaj krivice što se potrošili nekoliko hiljada na - praktično ništa.

Ukoliko bih morao da rezimiram celokupno iskustvo u jednoj rečenici, ona bi glasila: "Mnogo para, malo (niskokvalitetne) muzike".

BONUS VIDEO: 

Komentari. (2)

Zox

29.09.2022 11:04

Pa brale ni kod babe nema dzabe

Goran

29.09.2022 18:42

Kad su sve striptizete sto lice na nesto otisle u pevacice i postale slavne. Nema ko da radi u danasnje vreme