Pojedini ljudi jednostavno nisu rođeni pod srećnom zvezdom, a Kris Smit je bila samo jedna od njih. Ona je odrastala u domu za nezbrinutu decu i detinjstvo joj nije bilo popout onog iz filmova sa srećnim završetkom. Tračak nade joj se ukazao kada je najzad završila u hraniteljskoj porodici, ali to je bio i početak njenih muka. Ta žena se još kao devojčica suočila sa mnogim životnim nedaćama i na sopstvenoj koži je osetila kako je to kada si neželjen, odbačen, nevoljen, osuđivan, kažnjavan i tučen. Selili su je iz jedne hraniteljske porodice u drugu, a u svaku u koju bi kročila bivalo bi sve gore.
- Osetila sam kao veoma mala šta znači zlostavljanje. Deca ne bi trebalo da se toliko plaše roditelja, usvojitelja ili partnera. Ja sam svake noći odlazila u krevet u strahu. Kada više nisam mogla da trpim, bežala bih na ulicu. Prosjačila bih, bila gladna i bosa i spavala bih na ulici, bez krova nad glavom. Bilo je toliko teško da ne znam kako sam smogla snage za sve, a da ne posrnem - započinje svoju priču očajna žena.
shutterstock.com
Kris je sa 14 godina pobegla od kuće i živela na ulici, a sa 17 godina je rodila sina Metjua. Privremeno se sklonila sa ulice i živela sa tadašnjim partnerom sa kojim je želela da izgradi dom kako bi imala krov nad glavom, i to toliko zbog nje koliko zbog sina.
- Čovek sa kojim sam živela je bio alkoholičar. Život sa njim je bio pakao, ali sam na sve moguće načine pokušavala da održim makar privid porodičnog mira zbog mog sina. Posle više od 2 godine saznala sam da sam ponovo trudna. Međutim, moja devojčica je preminula svega nekoliko dana po rođenju. Njena sahrana bila je na 3. rođendan mog sina. Nisam mogla sve to da izdržim. Sahranjivala sam tek rođenu ćerku i sin mi je punio 3 godine, a znala sam da mu pored mene i tog čoveka nema boljeg života. Pola godine posle toga bila sam i dalje u agoniji, pa sam donela odluku da moram sina da dam u dom kako bi imao koliko-toliko bolji život kod usvojitelja. Mislila sam da ću umreti od tuge kada sam ga ostavila - priseća se ta majka.
shutterstock.com
Da posle kiše dolazi sunce uverila se i Kris. Ona se javila na konkurs za posao konabarice i na njeno opšte iznenađenje, dobila je posao.
- Nisam mogla da verujem. Imala sam 21 godinu i prvi put sam radila. Od plate sam najzad smogla snage da ostavim čoveka koji me je svaki put maltretirao kada popije. Iznajmila sam sobu, išla na posao, stekla kolege i prijatelje. Onda sam u restoranu upoznala Džoa sa kojim sam otpočela vezu. Najzad me je neko cenio, poštovao i voleo. Počeli smo zajednički život u njegovom stanu i venčali se. Radila sam u restoranu, imala divnog supruga, prijatelje, platu i stan, a ipak ostala je velika praznina za mojim detetom. Nije bilo dana da ne pomislim na njega. Džo me je ohrabrio da posle punih 7 godina odem do sirotišta gde sam ga ostavila u pokušaju da nađem adresu na kojoj je sada. Kada sam otišla u dom za nezbrinutu decu zaledila sam se. U moru dece videla sam jedno koje me je čekalo svih ovih godina! To je bio moj sin, moj Metju! Svih ovih godina niko ga nije usvojio. Imao je 10 i po godina i setio me se. Poletela sam mu u zagrljaj i nikada više nisam poželala da ga ispustim iz ruku. Tačno je, posle kiše dolazi sunce - zaključila je Kris.
Možda vas zanima…
Shutterstock
BONUS VIDEO:
Komentari (0)