Marisa Higins iz Masačuseta u SAD odrasla je uz baku. Nije otkrila detalje zašto ju je odgajala baka umesto majke i zbog čega su je roditelji ostavili, ali priznaje da joj je zahvalna što joj je baba pružila dom.
- Posle šestoro dece moja baka je pristala da odgaji i mene, svoju unuku nakon što su me roditelji ostavili. Bila mi je kao majka iako nije imala obavezu da brine o mene. Spasila me tužne sudbine mnogih mališana koji kad se nađu u mojoj situaciji završavaju u hraniteljskim prodicama - počela je svoju ispovest za BusinessInsider ova devojka.
Čežnja za porodicom
Odrastanje uz vremešnu baku bez rođene braće i sestara bilo je usamljeno za Marisu.
- Sećam se kako sam kao dete trčala po plaži dok je bajka teško hodala i nije mogla da prati moj korak. Sećam se kako sam sa čežnjom gledala u porodice i decu koji su se kupali sa svojim roditeljima ili se igrali na plaži. A, onda bih pogledala baku i shvatila da sam srećnica, jer ko zna šta bi bilo samnom da me ona nije prihvatila. Ona je bila ceo moj svet, jedina koja me uvek podržavala i na koju sam mogla da se oslonim - dodala je ona.
Melisa je imala slab vid, pa nigde nije išla bez naočara. Plašila se da se sama kupa, jer nije mogla da vidi baku na obali.
- Uvek je na plažu dolazila u pantalonama i bluzi, nije volela da se kupa, a mene je učila kako da prevaziđem svoje strahove. Ohrabrivala me je da se bez bojaznosti upoznajem s ljudima... Iako nisam uživala u detinjstvu ona je bila centralna figura mog života i odrsatanja. I danas kad zatvorim oči vidim je onakva kakva je bila - mala, sitna, sa velikim tamnim očima i zglobovima kvrgavim od artritisa. A, opet njene ruke su me najnežnije mazile i tešile kad je bilo teško - rekla je Marisa.
Možda vas zanima…
Prema njenim rečima već više od 10 godina ne živi u rodnom gradu, a baka joj je umrla pre 8 godina. Živela je u Njujork, Bostonu, Vašingtonu, Atlanti, Sijetlu, čak i na karipskom ostrvu.
- Gde god bih otišla duh bake me je pratio. Tek kao odrasla osoba uspela sam da prihvatim sebe. U jednom trenutku sam shvatila da ne želim decu. Možda izgleda primamljivo biti roditelj i tako zalečiti rane iz detinjstva, ali osećam da bi to bilo pogrešno. Stavila bih na teret nedužnom detetu sve svoje strahove i traume iz detinjstava, nešto za šta ono nije krivo. Iskreno, nemam poverenja u sebe i zato je bolje da nemam decu - zaključila je Marisa.
Komentari (0)