Erika je imala 8 godina kada je zajedno sa starijim bratom Patom i sestrama Frani i Eti pozvana u kancelariju direktora škole koju su pohađali. U kancelariji pored direktora sačekala ih je i policija koja im je objasnila da će biti smešteni u hraniteljsku porodicu.
Kako je ispričala Erika njen otac je bio alkoholičar, majka je imala mentalne probleme zbog čega je socijalna služba odlučila da ih smesti u hraniteljsku porodicu.
Ona priznaje da nikad neće zaboraviti lice žene policajca koja im je objašnjavala da su sada bezbedni i da će živeti u svom drugom domu. Nakon nekoliko sati ispitivanja vozili su se dva sata do seoske farme gde su ih dočekali hranitelji.
Usamljenost i strah
Punih 20 godina kansnije Erika je u iskrenom pismu koje je poslala svojim hraniteljima otkrila bolne emocije iz tog perioda.
- Hraniteljski dom je svakom od nas značio različite stvari. Za mene je to bilo iseljavanje iz sopstvenog doma, usamljenost i strah. I ove emocije su još uvek duboko u meni iako je prošlo više od 20 godina, iako danas živim hiljadama kilometara od tog prvog hraniteljskog doma, čak i nakon studija prava, čak i nakon što sam dobila svoj prvi slučaj i čak nakon što sam pronašla ljubav - počela je svoje pismo Erika.
Ona je otkrila šta danas rekla svojim hraniteljima samo da može.
Možda vas zanima…
- Možda vam se činilo da naša stegnuta lica mole za zagrljaje i poljupce. Nemojte nas preterano grliti. Molim vas nemoj nas ljubiti. Treba nam privatnost, trebaju nam granice. Da, verovatno vam je to rekla socijalna radnica, ali drugačije je kad to doživite lično. Moji hranitelji su me grlili svaki dan, ali sam ja to osećala kao upad u moj lični prostor i atak na moju bezbednost. Preterana naklonost prema hraniteljima detetu izgleda kao izdaja bioloških roditelja. Ali, ako dete traži zagrlja učinite to. Svako dete je drugačije - napisala je ona.
shutterstock.com
Erika je priznala da uz nasilne roditelje nije znala šta je ljubaznost, pa su je takvi gestovi naterali na razmišljanje.
- Nepoznato lice za nas je pretnja. Sećam se kako sam noću ležala budana i pitala se zašto mi hranitelj ne dozvoljava da pomognem oko pranja sudova. Osećala sam se samo još gore zato što sam imala poseban tretman posebno što su vaša deca imala jasne zadatke. Dajte sve od sebe da se prema nama ponašate kao prema sopstvenoj deci čak i kada su u pitanju poslovi i disciplina - objasnila je Erika.
Ona se osvrnula i na odnos biološke dece svojih hranitelja prema njoj. To što su svojoj deci ispričali kroz šta je prošla ona, njen brat i sestre ne znači da će se njihovi mališani ponašati bolje prema njima posebno kad su sami.
- Ako ste jedan od dobrih hranitelja, što očigledno jeste, sigurno razmišljate o tome kako najbolje da pomognete hraniteljskoj deci o kojima brinete. Brineš. Razgovarate sa svojim supružnikom. Brini se više. Volite nas - beskonačno i lako - i to se vidi. Nažalost, sve brige, podrška i grupe podrške na svetu neće promeniti ono što nam se dogodilo pre nego što smo vas upoznali. Morate prihvatiti da smo duboko i zauvek povređeni, da nosimo bolne emocije i rane na duši, a vreme je jedini protivotrov, zato budite strpljivi s nama - napisala je Erika.
Pixabay.com
Ona je otkrila da svako dete ima drugačiji odnos prema hraniteljima, ali da tuga za sopstvenim domom ostaje zauvek.
- Moja starija sestra je godinama živela sa hraniteljima. Danas ima 40 godina i stalno ih posećuje, čak njihovu ćerku naziva sestrom. Međutim, bez obzira koliko je vremena prošlo, koliko daleko smo stigli ili koliko vas možda volimo, i bez vaše krivice, uvek ćemo poželeti da se vratimo u svoj pravi dom. Nemojte ovo pogrešno shvatiti kao kritiku doma koji ste nam obezbedili. Čežnja je deo naše duše i to je jače od nas - poručila je Erika.
Komentari (0)