Srpska pravoslavna crkva i srpski narod danas slavi Svetog Savu, utemeljivača SPC, prvog srpskog arhiepiskopa i jednu od najznačajnijih ličnosti u našoj istoriji. Rođen je kao Rastko Nemanjić (oko 1175—1236), najmlađi je sin velikog župana Stefana Nemanje i Ane, najmlađi brat Vukana i Stefana Prvovenčanog. Rođen je u vreme kad su njegovi roditelji već bili u poodmaklim godinama kao "dar od Boga".
Još kao dete srpski princ bio je posvećen veri, postio je, čitao Sveto pismo i verske knjige iako je njegov otac imao velike planove za njega. Međutim, Rastka nisu zanimale ovozemaljske stvari, ni država, ni politika a još manje zabava, pa je protiv očeve volje otišao na Svetu Goru, gde se zamonašio. Zajedno s ocem Stefanom, koji se zamonašio i dobio ime Simeon obnovio je Hilandar, duhovnu kolevku srpskog naroda koji je danas na četvrtom mestu po važnosti na Svetoj Gori.
Ispunjeno proročanstvo
Kako se i danas priča na Hilandaru, tokom svojih putovanja Sava je posetio i Jerusalim i manastir Svetog Save Osvećenog, najznačajnijeg hrama Judejske pustinje, ne znajući da se na njegov dolazak u tom manastiru čekalo punih sedam vekova.
Naime, kada je Sveti Sava Osvećeni bio blizu kraja svog ovozemaljskog života krajem 6. veka, rekao je svojim monasima da čekaju dan u dalekoj budućnosti u kojoj će arhiepiskop i Božji čovek, koji će nositi njegovo ime, doći iz daleke zemlje. Monasi će, rekao je svetitelj na samrti, njemu dati njegovo žezlo i ikonu Bogorodice Mlekopitateljice. Oni će znati da je došao očekivani čovek tako što će u trenutku njegovog poklonjenja na njegovom grobu svezano žezlo, napravljeno od slonove kosti i bogato ukrašeno, pasti na zemlju pred njegove noge. Dve stotine godina kasnije sveti Jovan Damaskin dodao je svoju čudotvornu ikonu Bogorodice Trojeručice Mlekopitateljice u nasledstvo.
Sedam vekova kasnije, srpski svetitelj je došao da se pokloni grobu svog imenjaka. Monasi su i dalje čuvali proročanstvo svog osnivača i dok se srpski arhiepiskop klanjao na svetiteljovom grobu žezlo pričvršćeno na zidu palo je pred njegove noge. Čudo se ponovilo i naredni dan i sve sumnje monaha behu otklonjene. Oni su sa sigurnošću znali da je Sveti Sava Srpski onaj kog su čekali. Na taj način je ikona Bogorodice Trojeručice (kroz koju se ostvarilo čudo zaceljenja sv. Jovana Damaskina) zajedno sa žezlom dato Svetom Savi Srpskom i nalazi se u hilandarskom katolikonu na ikoni Bogorodice Trojeručice.
Nelogičnosti u priči o spaljivanju mošti
O životu Svetog Save dosta se zna na osnovu sačuvanih žitija, ali i brojnih crkava i manastira koje je podigao. On je bio lučonoša vere Hristove u srpskom narodu, utemeljivač autokefalnosti SPC čiji duh već vekovima bdi nad srpskim narodom. Osim srpskog, poštuju ga i drugi pravoslavni narodi, posebno Rusi i Bugari. Na molbu njegovog naslednika, Arsenija I Sremca i kralja Vladislava, njegovo netruležno telo, koje je prvobitno sahranjeno u tadašnjoj bugarskoj prestonici Trnovu, preneto je u manastir Mileševu gde su se vernici vekovima okupljali oko njegovih moštiju tražeći pomoć i lek. Plašeći se pobune i mrtvog srpskog svetitelja oko koga su se Srbi okupljali, Sinan Paša je naredio da se mošti svetilja donesu iz Mileševe i spale. Kako beleži istorija, spaljivanje moštiju Svetog Save, od koga je ostala samo ruka koja se i danas čuva u manastiru Mileševa, dogodilo se 10. maja 1594. godine.
Možda vas zanima…
Međutim, sve su glasnije priče da se to zapravo nikad nije ni dogodilo. Naime, nedaleko od Danilovgrada i 17 kilometara od Ostroga nalazi se manastir Ždrebaonik koji čuva najveću tajnu pravoslavlja - netruležne mošti Svetog Save. Tu smelu tezu u svojoj knjizi je izneo novinar Vlada Arsić koji tvrdi da postoje brojne nelogičnosti kada je u pitanju spaljivanje mošti Svetog Save. Pominje se čak devet mogućih datuma u rasponu od 100 godina tokom 16. veka kada se to dogodilo, kao i brojni protivurečni podaci o samom događaju, što dodatno pobuđuje sumnju. Prema njegovim rečima, neshvatljivo je da su u Pećkoj patrijaršiji sedeli skrštenih ruku dok su Turci otimali i putovali mesec i po dana do Beograda kako bi spalili najveću srpsku relikviju u istoriji.
- Ja mislim da su mit o spaljivanju mošti Svetog Save na Vračaru izmislili samo Srbi kako bi zaštitili mošti. Ko će tražiti nešto što je navodno spaljeno i nestalo. I nisam ja jedni koji je postavljao to pitanje, ima brojnih istraživanja za poslednjih sto godina koje potkrepljuju tezu da mošti Svetog Save nisu spaljene, već da se čuvaju u manastiru Ždrebaonik pod imenom njegovog naslednika svetog Arsenija Sremca, koje su po istorijskim zapisima uništene u 18. veku – rekao je tada Arsić.
Život Svetog Save
- Rođen je kao Rastko Nemanjić, najmlađi sin velikog župana Stefana Nemanje
- Kao mladić dobio od oca na upravu Zahumlje (1190. ili 1191. godine)
- Godinu dana kasnije protiv volje svog oca Rastko je pobegao na Svetu Goru gde se zamonašio se u ruskom manastiru Sveti Pantelejmon i dobio ime Sava
- Njegova nepokolobljiva vera u Hrista inspirisala je i njegovog oca da se povuče sa prestola i zamonaši
- Uz očevu pomoć obnovio je manastir Hilandar, koji je četvrti po važnosti manastir na Svetoj gori
- Godine 1219. Sava I Srpski je ubedio vaseljenskog patrijarha i nikejskog cara da odobre autokefalnost (samostalnost) srpske crkve sa statusom arhiepiskopije
- Sava je ostao prvi srpski arhiepiskop sve do 1233. kada ga je po njegovom zahtevu zamenio njegov učenik Arsenije I Sremac
- Na povratku sa hodočašća u Svetu zemlju umro je u tadašnjoj bugarskoj prestonici Velikom Trnovu 14. januara 1236.
- Bio je srpski princ, monah, iguman manastira Studenica, književnik, diplomata…
- Njegove mošti je u manastir Mileševu preneo njegov nećak kralj Stefan Vladislav I
- Po zvaničnoj verziji mošti Svetog Save su iz Mileševe oteli Turci i spalili ih na Vračaru na mestu gde je kasnije podignut Hram Svetog Save
Komentari (0)