Nakon smrti supruge Jelice, život Jovice iz Beograda pretvorio se u tišinu i tugu. Ostao je sam u stanu punom uspomena, a rad mu je bio jedina uteha.
- Posao mi je bio jedini način da zadržim misli zauzetima i da ne mislim na moju Jelicu - govorio je poznanicima dok bi satima šetao ulicama glavnog grada, tražeći barem jedno poznato lice.
Strah od usamljenosti i smrti, bez ijedne bliske osobe, postao mu je svakodnevica. Najteži udarac došao je, međutim, od njegove dece. Ćerka ga je prilikom poslednje posete napala jer još živi sam u velikom stanu i zatražila je da ga proda. Htela je da novac od prodaje stana podeli sa njom. Jovica je to odbio, a ona je otišla bez pozdrava. Na njegovo pitanje kada će opet doći, hladno mu je odgovorila.
- Sledeći put ću doći na tvoju sahranu - bilo je sve što je rekla.
Jovica je pokušao da razgovara i sa sinom, ispričao mu šta se dogodilo i zamolio ga da ga poseti. Međutim, ni tu nije našao utehu. Sin ga je, bez oklevanja, pitao zašto mu je potreban tako veliki stan i dodao da planira da kupi nov automobil, pa mu treba novac. Predložio mu je da proda stan.
- Preseli se u garsonjeru, jer ti više i ne treba, a ostatak novca daj meni - predložio je.
Možda vas zanima…
Na odlasku, otac ga je upitao kada će ga ponovo videti. Odgovor je bio jednako hladan.
- Kad budeš prodavao stan, tada ću doći - odgovorio je.
Shutterstock/Motortion Films
Usamljenost je postajala sve teža. Jednog dana je na pijaci sreo šuraka, brata pokojne supruge. Obradovao se i pozvao ga na čašicu rakije, kao nekada. Međutim, odgovor koji je dobio dodatno ga je povredio.
- Nemam ja vremena za vas dokone - odbrusio mu je ovaj i otišao.
Jovica je narednog jutra ustao s teretom u grudima. Pogledao se u ogledalo i izustio: "Ko sam ja? Ja sam bivši čovek." Nikada mu teže nije pala samoća i poželeo je da je mogao bar još jednom svoju Jelicu da zagrli.
Komentari (0)