Neću mnogo da zalazim u detalje situacije u kojoj sam se našla, ali recimo da sam načula razgovor dve vrlo uspešne i obrazovane žene - posle kog mi nije bilo dobro.
Uzdizale su i hvalile svoje sinove do nebesa.
O posebnoj povezanosti između majke i sina, a i oca i ćerke, govore mnogi, to uopšte nije sporno, ali ne mogu reći da mi toliko forsiranje "maminog sinčića" ne para uši. Nakon sledeće rečenice mi je jedna od njih i potvrdila odakle mi taj inicijalni osećaj blagog gađenja.
- Jedini je i moj je, naje*ale su sve buduće devojke - rekla je jedna i grohotom su se obe nasmejale.
Tada sam shvatila, ne smeta mi to zato što sam ja, eto, starija sestra, a brat je bio mamin miljenik dok je bio mali, nego zato što sam se previše puta susretala s istim tim maminim sinovima, pa i tim njihovim mamama.
Niko kao sin
... Shvatili smo. Došlo mi je da dobacim da nam je već i ovako previše edipovaca, da nam ne treba još jedan, ali rekoh sebi: "Selena, ugrizi se nekad za jezik." Eto, da sam progovorila, ne bih čula sledeću mudroliju:
Možda vas zanima…
- Isto! Imam ćerku, ona je starija, ali dok nisam rodila sina, nisam znala šta je ljubav.
E tu mi je već vilica pala na pod i mislim da niko od prisutnih nije mogao, a da ne primeti moj izraz lica. Osećala sam se nekako poraženo u ime svih žena. Bes je ključao u mom telu i to od mesta gde su nekada bili reproduktivni organi, pa sve do ušiju, iz kojih mi je, verujem, izlazila vidljiva para. Došlo mi je da ih obe, onako vaspitno, počupam za kosu, pljesnem preko labrnje i viknem: "Muškarci su nam već dovoljno bili neprijatelji, ne morate nam praviti nove generacije kretena."
Suzdržala sam se ponovo, pa pomislila na tu malenu pametnicu i slatkicu (a znam zasigurno da je baš bistrica i kliker) veselu ćerkicu, kojoj bi sigurno srce bilo slomljeno da je čula svoju mamu kako ovo izgovara.
Znam da je moje bilo. U njeno ime.
Zapitala sam se onda da li je to zato što su razvedene? Pa možda traže neke muškarce da ih štite, u ovom slučaju, da ih vaspitavaju, da ih štite, čuvaju, vole… Mada ne mora da znači, ne znam, razmišljam na papiru.
Da li su zatrovane patrijarhatom? Sigurno jesu, ali da li je to uzrok ovakvog načina razmišljanja?
Da li su to odrasle “pick me” (tzv. odaberi mene) žene koje nastavljaju svoju praksu života prema pravilima muškaraca da bi im se dodvorile, bile "kul i deo ekipe"?
Zašto mi tu nešto smrdi…
Pazite, jasno mi je da smo mi samo ljudi i da je prirodno da čovek koji ima više dece jedno dete favorizuje u odnosu na ostalu. To mi je okej, to razumem. Potrebu da se muško dete aktivno ističe u odnosu na žensko, mi nije toliko jasna, a baš često nailazim na to. Od onih priča ćerka se udaje, ne treba njoj očeva kuća ni zemlja, neka to sve ide sinu, do njega da školujemo, nju da naučimo da kuva, sve mi je proletelo kroz glavu. Znam da nije ova situacija ni toliko tvrda, ali je definitivno moderna verzija istog pakla.
Zato sam o tome razgovarala sa svojom prijateljicom psihološkinjom i drago mi je da mi je potvrdila da mi se s pravom gade ove verbalne dijareje, a objasnila mi je i gde se tačno za*eb desio.
- To dovoljno govori o osećaju samovrednosti te majke, tj. koliko ona vrednuje (ili ne vrednuje) sebe kao ženu u odnosu na muškarce. Bilo da je svesna toga ili ne, ali uglavnom nisu svesne. Samim tim, jasno je koliko vrednuje i svoju ćerku u odnosu na sina, što dalje utiče i na to kako će ćerka da gleda na sebe u odnosu na sve muškarce s kojima će biti u nekom bliskom odnosu u budućnosti. To ne znači da njena ćerka "manje vredi" u odnosu na sina, nego da majka mora da dokaže svoju samovrednost tako što će biti izuzetno "važna" u životu svog sina, makar dok je mali. Jednostavno je, kako da uči ćerku da je jednako važna kao i sin, ako ona sebe ne vidi jednako važnom?
A nemojte se zavaravati da ćerke ne osećaju favorizovanje sinova.
Hajde, možda naše babe ili prababe nisu bile krive za negovanje (višedecenijskog) osećaja više vrednosti kod muškaraca u odnosu na žene, koji je u modernom dobu prerastao u prepotenciju, ali danas, brate mili, nemate izgovore.
S druge strane, kao što svi znamo, mamini sinovi, uprkos svojoj "tituli", umeju kasnije da budu izuzetno (razmaženi), neprijatni prema svojim mamama jer su naučeni da su bolji od svih. Tu mame nisu izuzetak iz pravila, sori, pa se tako i njima isto to obije o glavu. I toga sam se nagledala.
Tako da, mame, sin vam neće nadomestiti svu ljubav koja vam je nedostajala kada ste vi bile male, ma koliko ga favorizovale i mazile. Pa možda ne bi bilo loše da težimo tome da ona čuvena "Blago njegovoj ženi" prestane da bude tako cinična.
Hvala u ime svih ćerki i budućih žena.
(Tate su podjednako bitan faktor u vaspitanju, samo nisu tema, da naglasim za one koji brinu)
Prirodno je da sin vredi više od ćerke. On produžava lozu i prezime, ćerka ne. Kraj priče.