Htela ja to ili ne, mnogi primete tu veliku promenu na mom stomaku, iako je hvala nebesima (i lekarima) zaista sve zaraslo bolje nego što sam se ikada nadala. Nakon raka jajnika i pozamašne veličine ožiljka na stomaku (kojoj se uošte nisam nadala), moji su me tešili da to može da se sredi kod plastičnog hirurga ako mi toliko bude smetao. Danas mi ne smeta, ali mi zasmetaju ponekad komentari drugih ljudi.
Nisam istraživala pre operacije kako to može da izgleda, iskreno, možda sam nekako i bežala od pomisli na to. S obzirom na to da žene obično kriju stomake nakon operacija, nisam imala priliku da vidim posledice histerektomije uživo, pa sam ga nešto zamišljala kao ožiljak koji nastane nakon carskog reza.
Nije ni blizu tome...
Ipak, čim sam ga ugledala na svom stomaku prvi put, što se dogodilo tek kod kuće jer u bolnici nisam smela ni da ga pogledam, osećala sam još veću snagu. Znam, deluje kao romantizacija muke, to možda i jeste, ali prirastao mi je srcu. Doduše, ne mogu reći da mi prija kada ga neko, posebno meni nepoznat, prokomentariše u javnosti.
Tako sam šetala ušćem Neretve jedno jutro dok sam bila na odmoru, oko mene su se motala neka deca i mama koja je trčkarala za njima po pesku. Videla sam da me zagleda, ali nisam to mnogo uzimala u obzir.
U jednom trenutku mi je prišla i pomalo ljutito izjavila: "Ja svoje strije od trudnoće krijem, a ti taj ožiljak tako javno pokazuješ!"
Možda vas zanima…
Šokirano sam je pogledala, iznenađena da mi uopšte komentariše ožiljak, a tek su me razoružale reči kojima mi se obratila.
- Pa ne znam šta da Vam kažem, nemam šta da krijem...
Ona je shvatila da me je zbunio njen stav i brzo se razjasnila.
- Ne, ne, nemoj pogrešno da me shvatiš. Otkako sam se porodila s prvim detetom, nosim jednodelni kupaći kostim. Smršala sam i sa svime sam donekle zadovoljna, deca su malo porasla, ali te strije ne mogu da svarim. Probala sam i dvodelne kupaće sa dubljim donjim delom, ali ipak me nervira kad vire. Evo da ti pokažem...
Povukla je ivicu kupaćeg koji je krojen tako da su leđa otvorena potpuno, uspela je da mi dočara deo svojih strija i blago sam se nasmešila. Saznala sam da je rodila troje dece i mogu vam reći, meni sve to što sam videla uopšte nije bilo "strašno", ali to nisam mogla da kažem jer je zaista potpuno razumem.
- Tri života su se stvarala i rasla u tom stomaku, ja bih bila ponosna, rekla sam joj umesto toga, opet osećajući da prelazim neke granice.
- I ja sam ponosna, ali me to opterećuje. Od čega je ožiljak ako smem da pitam?
Objasnila sam joj ukratko i obe smo se zagrlile sa suzama u očima. Snažno mi je stegla ruku i rekla:
- I nemaš čega da se stidiš, valjda ću i ja prevazići ovaj glupi kompleks, nego znaš naš narod...
Hercegovka i Srpkinja, u Hrvatskoj na moru, obe poznaju mentalitet "našeg" naroda i složile smo se da se tim komentarima ne treba povinovati, nego cvetati uprkos njima. Da, život žene je konstantna borba sa okolinom, pa i sa nametnutim sad i duboko usađenim mentalitetom naroda koji već čujemo kao unutrašnje glasove... Svi smo ponekad krivci komentarisanja tuđeg izgleda, ali važno je osvestiti besmisao same te radnje i poriva, posebno kada su neki "nedostaci" u pitanju.
Nadam se da ćemo nekad dostići tu utopijsku slobodu od komentara, bilo da oni ne postoje više što je ipak nerealno, bilo da naučimo da ih ne čujemo i da nas ne dotiču ama baš ni malo.
Komentari (0)