Kejtlin Martinez je odrasla u porodici koja nije bila kao sve druge. Njen otac je bio vozač kamiona, pa je veći deo godine provodio na putu, dok je njena majka gotovo bila samohrana. U toj tišini i osami, Kejtlin je bila samo dete koje je tražilo ljubav i pažnju, ali i prijatelje sa kojima bi delila svoje detinjstvo. Tada je, na neobičan način, pronašla porodicu koja joj je nedostajala.
Na njen treći rođendan, preselili su se u malu kuću izvan Denvera, a u susedstvu je živeo stariji par po imenu Arlin i Bil. Oni su bile ljubazne komšije, koji su s Kejtlin počeli da razgovaraju kroz ogradu, što je bio samo početak jednog posebnog odnosa. Sećajući se svog prvog susreta, Kejtlin priča:
- Moje prvo sećanje je kako mi Arlin daje jagode iz svoje bašte. Bio je to divan odnos.
Kako su dani prolazili, devojčica je svakodnevno posećivala Arlin i Bila. Njihova kuća postala je njeno utočište, a njihov odnos se produbljivao. Zamišljajući ih kao svoje "baku i deku", jednog dana je pokucala na njihova vrata i postavila pitanje koje bi mnogi smatrali neobičnim:
- "Hoćete li vi biti moji deda i baka?" Bilo je tako glupo. Mogli su da se samo da se nasmeju. Ali umesto toga, počeli su da plaču, priseća se Kejtlin.
Facebook/Humans of New York
Za Arlin i Bila, ovo je bila prilika koju su čekali – iako nisu imali decu, Kejtlin je u njihovom životu postala sve. Počeli su da je gledaju kao svoju unuku, a oni kao njeni usvojeni baka i deda.
Možda vas zanima…
- Odštampali su potvrdu o usvojenju i okačili je na zid svoje dnevne sobe. Taj sertifikat je ostao do mog odlaska na fakultet, dodaje Kejtlin, objašnjavajući kako je ovaj simbol ljubavi i poverenja zauvek ostao u njihovom domu.
Arlin i Bil nisu bili samo ljubazni komšije – postali su izvor nesebične podrške i ljubavi. Bil je bio deda koji je uvek mirisao na ulje i bio majstor za popravke.
- Naučio me je da vozim sve. Uvek je popravljao stvari. Zaustavio bi sve da sedne sa mnom i popije čašu čaja, priseća se Kejtlin. Arlin je bila tip bake koja je volela zanate i zajedno su uživale u kreativnim trenucima.
- Uvek smo stavljali sitne šljokice na stvari, dodaje ona.
Ali ljubav nije bila samo u svakodnevnim trenucima – Arlin i Bil su je podržavali u svim njenim snovima i životnim ciljevima.
- Oni su me podsticali da se prijavim za fakultet, iako nisam imala novca da idem. A kada sam primljen, dali su mi fond. Rekli su mi da su odlagali novac od dana kada sam ih usvojila, objašnjava Kejtlin.
Kako je Kejtlin odrasla, saznala je više o životima svojih babe i dede. Oboje su odrasli u siromaštvu i imali teške trenutke u životu. Arlin se borila sa alkoholizmom u mladosti, zbog čega nisu mogli da imaju svoju decu. Iako su njihovi životi bili daleko od savršenih, njihova ljubav prema Kejtlin bila je snažna i neizmerna, dajući im priliku da dožive radost roditeljstva na svoj način.
Nažalost, 2013. godine, Arlin je preminula.
- Bilo je to dva dana pre godišnjice usvojenja. Moj deda je održao hvalospev. I na kraju je rekao: "Arlin ostavlja svog muža Bila. I najveća radost njenog života - njena unuka Kejti."
Kejtlin nije mogla ni da zamisli koliko je Arlin i Bil zapravo značili u njenom životu. Njihovo prijateljstvo, ljubav i podrška ispunili su praznine koje krvno srodstvo ponekad ne može da popuni.
- Bila sam njihova najveća radost, a oni moji baka i deda – iako nisu bili moji stvarni roditelji, oni su mi pružili sve ono što pravi roditelj treba da pruži, zaključuje Kejtlin, koja je odrasla zahvaljujući ljubavi koja nije zavisila od genetike, već od iskrenih i dubokih emocija.
Komentari (0)