Pola svog života Lizi Ens (38) provela je u zajednici Amiša, gde je rođena. Rasla je u velikoj porodici, uz 18 braće i sestara, a njihov život mnogima izgleda nadrealno.
- Nismo imali struju, niti tekuću vodu. Nismo imali tuševe. Nikad se nisam ošišala dok nisam napustila zajednicu – kaže Lizi.
Tvrdi da je od malih nogu znala da ne pripada zajednici u kojoj je rođena i da će kad-tad otići.
Imala je 19 godina kad je odlučila da pobegne. Uradila je to kad je njen dečko iz druge zajednice Amiša pobegao i pomogao joj da i ona to uradi.
U trenutku kad je izašla iz zajednice Lizi je imala svega dvadesetak dolara u džepu. Da bi mogla da se integriše u novu zajednicu, zaposlila se kao perač sudova. Danas živi i radi u Arizoni, u sektoru funkcionalne hrane i namerava da napiše knjigu o svom prethodnom životu sa Amišima.
Lizi je jedan od tri para blizanaca u njenoj porodici koja ima 19 nasledika. Najstarije dete u porodici danas ima 47 godina, a najmlađe 25.
Možda vas zanima…
- Iako se osećalo rivalstvo tokom našeg odrastanja, generalno gledano bili smo bliski – priseća se ova mlada žena.
Govoreći o detinjstvu, Lizi kaže da je jedna od obaveza bila svakog jutra pripremiti doručak za 20 osoba.
- Kuvaš kao za vojsku tri puta dnevno. Od malih nogu su nas učili da naporno radimo. Sami smo uzgajali voće i povrće i brinuli o životinjama. Od pete godine sam čistila kuću, muzla krave i radila skoro sve kućne poslove. Zajednica u kojoj sam odrasla bila je vrlo stroga. Morale smo da šijemo haljine koje ćemo nositi, a haljine su obavezno bile do članaka. Kosu smo morali da pokrivamo i nismo smeli da se šišamo – prepričava Lizi.
S obzirom na to da u njenoj zajednici nije bilo kupatila, Lizi je morala da ide u pomoćne zgrade da bi koristila toalet, a umesto toalet-papira koristila je stare novine, piše Metro.
- Nismo imali vodu u kući, a samim tim ni tuševe. Prvi put sam se istuširala kad sam izašla iz zajednice – otkriva Lizi.
Ona dodaje da je već kao tinejdžerka počela da dovodi u pitanje pravila života koja su vladala u zajednici Amiša.
- Muškarci su smislili pravila, a žene su morale da ih poštuju. Nisam mogla da se uklopim u hijerarhiju – priseća se.
Jednog dana dobila je pismo od svog dečka iz druge zajednice Amiša koji je pobegao. Obavestio ju je da će se te noći naći u blizini i pomoći joj ako i ona bude želela da pobegne. Lizi se nije premišljala. Ostavila je pismo članovima zajednice, a onda se popela na krov jedne od kuća i pobegla na slobodu.
Uspela je da se poveže sa bivšim parom Amiša koji su joj dozvolili da ostane sa njima i pomogli joj da dobije broj socijalnog osiguranja kako bi mogla da nađe posao. Novac koji je imala potrošila je na šišanje i kupovinu prvog kompleta odeće.
- Ošišala sam se iz revolta. Bio je to ogroman kulturološki šok. Dekonstrukcija onoga što ste radili celog života ne nestaje tek tako – podseća Lizi.
Pranje sudova zamenila je poslom ličnog trenera, a onda se zainteresovala za holističko zdravlje i započela posao savetnika za funkcionalnu ishranu.
Troje njenih braće i sestara takođe je napustilo zajednicu Amiša, ali Lizi godinama nije razgovarala sa većinom članova.
- Prihvatam svoj novi život. On je toliko drugačiji. Kad se osvrnem unazad, poludim – iskrena je Lizi.
Od amiša se ne beži. Kad postanu punoletni idu međ ostali svet da vide kako drugi žive i onda odlučuju gde će živeti.