Srpska pravoslavna crkva danas slavi Svetog Simeona Mirotočivog, odnosno Stefana Nemanju rodonačelnika dinastije Nemanjića, utemeljivača srpske države i oca Svetog Save.
Stefan Nemanja je najveći ktitor u istoriji Srbije koji je za života podigao 14 crkava i manastira, među kojima i biser srpske sakralne i duhovne umetnosti Studenicu, gde i danas počivaju njegove mošti.
Mošti točile miro
Četiri godine pre svoje smrti, 1200. godine, Stefan Nemanja je presto prepustio srednjem sinu Stefanu i zajedno sa suprugom Anom zamonašio se u crkvi svetih Petra i Pavla u Rasu. Poslednje godine svog ovozemaljskog života posvetio je Bogu, zajedno sa sinom Savom obnovio je Hilandar na Svetoj Gori, pomagao je brojne hrišćanske svetinje, između ostalog i crkvu Svetog groba u Jerusalimu. U okviru Studenice napravio je prvu školu i prvu bolnicu za srpski narod. Svoje poslednje ovozemaljske dane proveo je sa na Svetoj Gori i, prema predanju, u trenutku njegove smrti prostoriju je obasjala božanska svetlost. Već sledeće godine Svetogorski sabor ga je kanonizovao u sveca, a poznat je kao sveti Simeon Mirotočivi jer su njegove mošti ‘točile miro’.
Zbog njegove nepokolebljive vere u Hrista, podizanja crkava i manastira, ali i čudotvornih mošti, za sveca je proglašen samo godinu dana nakon smrti, što je i tada i sada bilo neuobičajeno. Naime, prema crkvenim pravilima, potrebno je da prođe barem 20 godina od nečije smrti da bi se proglasio za sveca.
Bogunovići potomci Nemanjića
Kako je za Srećnu republiku rekao istoričar Božidar Kljajević, nemerljiv je značaj Stefana Nemanje za srpski narod, i kao vladara, i kasnije kao monaha.
- On se svim svojim bićem borio za ostvarenje srpske državnosti i samostalnosti Srpske pravoslavne crkve zbog čega je, verujem, tako brzo postao svetitelj. Malo je poznato, a o tome je svojevremeno pisao i čuveni istoričar Miloš Milojević, a s čim se ja moram složiti, da je pravo prezime Stefana Nemanje bilo Nemanić. O tome svedoče i brojni istorijski spisi, a slovo nj je namerno dodato kako bi se dobila potpuno drugačija dimenzija njegovog prezimena i asocirala na bedu i sirotinju, što on svakako nije bio – objasnio je Kljajević.
Možda vas zanima…
Iako se veruje da se loza Nemanjića završila sa despotom Stefanom Lazarevićem, čija je majka Milica bila direktan potomak loze srpske kraljevske loze, Kljajević tvrdi drugačije.
- Naravno da i danas postoje potomci Nemanjića, to je porodica Bogunovića. Oni su potomci Boguna Nemanjića, odnosno njegovog sina Lavrentija Nemanjića, koji je bio službenik na dvoru cara Dušana. Kao mlad on je otišao u Dubrovnik gde je uzeo prezime Bogunović i umesto Svetog Jovana počeo da slavi Svetog Luku. Porodice koje slave ovog sveca vode poreklo u manjoj ili većoj meri od Nemanjića sa ženske strane, tačnije preko potomaka vojvode Nikše koji je bio sin grbljanskog bana Vladimira Grbljanovića i Jevrosime, ćerke Vukana Nemanjića – pojasnio je on.
Čudotvorna loza i uputstvo za upotrebu
Jedno od najvećih čuda Hilandara jeste loza Svetog Simeona koja je najstarija loza na svetu. Ona rađa pune 822 godine. Predanje kaže da je osam godina nakon smrti Svetog Simeona njegov sin Sava došao da prenese očeve mošti u Rašku kako bi nad njima pomirio zavađenu braću Stefana i Vukana. Kad su to čuli hilandarski monasi neutešnosu plakali i tad se Sveti Simeon javio u snu igumanu Metodiju i rekao mu da je potrebno da njegove mošti budu prenete na rodnu grudu, ali da će, za utehu, hilandarskom bratstvu iz praznog groba njegova iznići vinova loza. I dok ona bude rađala, dotle će i blagoslov njegov na Hilandaru da počiva. Tako je i bilo.
Danas je to visoko izrasla i snažno razgranata vinova loza, polegla po svojoj perguli. Njeno stablo dolazi iz zida iz praznog groba svetog Simeona Mirotočivog. Kako su ispričali hilandarski monasi, loza ne traži nikakvu posebnu negu, iako se o njenim čudima propoveda već više od osam vekovima. Zaštićena je metalnom ogradom da je posetioci ne bi kidali. Orezuje se kao i svaka loza i bere s jeseni. Tradicionalno, grožđe se bere uoči Krstovdana (26. septembra) da bi se na sam praznik čitala molitva, a grožđe blagosiljalo. Iguman na kraju službe deli svima od tih plodova i to je jedini dan u godini kada mogu svi koji su u Hilandaru da jedu od tog čudotvornog grožđa. Već posle praznične trpeze grožđe se odnosi na sušenje kako bi se do naredne berbe delilo samo onima kojima je potrebno zbog poroda.
Grožđe se suši i pakuje, a potom deli parovima koji žele decu, a ne mogu da ih imaju. Iako na prvi pogled izgleda kao i svaka druga loza, ova je drugačija, ne samo po grožđu, već i po listovima. Naime, ona ima pet vrsta listova, kao da je pet sorti vinove loze niklo iz jednog čokota.
Svake godine bez izuzetka loza bogato rađa, a parovi koji žele decu, a ne mogu da ih imaju, mogu zatražiti od manastira da im grožđe i pošalje. Svaki paketić sadrži tri zrna grožđa i komadić loze koji se stavlja u pola oke (650 grama) osvećene vode od koje svako jutro 40 dana supružnici piju po jednu čašu na prazan stomak. Zatim se prvobitna količina vode stalno nadopunjuje.
Svako jutro i večeri mole se Bogu i svetom Simeonu Mirotočivom. Kada prođe 40 dana suprug pojede jedno zrno grožđa, a supruga ostala dva. Posle začeća, tokom trudnoće i dojenja deteta, supružnici su dužni da se odreknu supružničkih snošaja i da žive u čistoti.
Tokom osam vekova ostala su brojna svedočanstva o rođenju dece zahvaljujući lozi svetog Simeona koja produžava lozu. Tako]e, bilo je pokušaja da se loza svetog Simeona ožili i zasadi na drugom mestu. Primila se u Srbiji i Crnoj Gori, ali nije imala čudotvornost kao ona sa Hilandara. Svakome ko zatraži grožđe koje rađa loza Svetog Simeona Hilandarci daju to grožđe sa uputstvom za upotrebu. Simeonovu lozu Svetogorci smatraju jednim od svoja tri najveća čuda i veruju da će nastupiti kraj vremena kada ona bude uvenula.
Molitva Svetom Simeonu Mirotočivom
Ti koji si braću svoju učio pokornosti, a sinove svoje slozi. I spoznao koliko je teško i krv rođenu obuzdati, i volju za osvetom izgoniti, i strast za vladanjem oplemeniti. Ti koji znaš strašnu čežnju čovekovu za bezakonjem i tajnu sklupčanog zla u srcu njegovom, Pogledaj na nas, decu svoju, sateranu u vreme najgore: crni vihori besne u nama i oko nas. Vode su otrovane, i tlo zemaljsko, i vazduh koji dišemo, Ali i duše su nam otrovane, Sveti, bezverjem i beznađem, i srca, odsustvom ljubavi i samilosti, otrovnim jezikom otrovne laži bljujemo, Pa sve što zasadimo vene. Sahnu nam vrtovi i kladenci, šume i potoci, usklici i smeh. Pomozi nam, Mirotočivi, u strašnom času ovom kao što si uvek, sa Sinom svojim, Savom, dolazio nam u pomoć, kroz osam vekova. Molimo ti se Sveti Rodonačelniče, da i danas kao nekada, izmiriš braću Srbe, da se izmire vođe Raške i Zete, da tobom zasija svetlost božanskog mira i ljubavi. Uputi nas kako da hodimo, i kuda, pa da Svetlost Gospodnju, u sebi ipak ugledamo, makar u najvećoj daljini, iza tame ove. Sveti Simeone, pomozi, molimo Ti se. Mirotočivi, spasi nas.
Komentari (0)