Ako mislite da je odbijanje odlaska u školu nešto što se dešava samo prvacima kojima je teško da se odvoje od roditelja varate se. Strah od škole javlja se u svim uzrastima od osnovaca do srednjoškolaca. Iza rečenice deteta: "Neću u školu", često se kriju mnogo dublji problemi.
U takvim situacijama roditelji najčešće ne znaju kako da se ponašaju i kome da se obrate za pomoć. Stručnjaci kažu da su ovakve situacije češće nego što mislimo, a pravi uzroci mogu biti vrlo različiti od straha od odvajanja od roditelja kod prvačića, preko nesigurnosti do vršnjačkog nasilja.
Strah od odvajanja od roditelja je posebno je izražena kod dece koja su doživela porodične traume poput razvoda ili gubitka voljene osobe. Roditelji ne znaju da često i sopstvenu ankcioznos prenose na dete. Ako majka ili otac osećaju strah i brigu kada dete odlazi u školu, dete će to gotovo uvek nesvesno preuzeti ovaj model ponašanja.
freepik
Dešava se da se strah od škole kod deteta manifestuje i kao fizički problemi, a najčešće se javljaju sledeći upozoravajući znaci:
- dete ujutru oseća mučninu
- bolovi u stomaku
- glavobolju
- srce mu lupa
- mišići su napeti
Kad dođe vikend ovi "simptomi" misteriozno nestaju. Iako mnogi roditelji misle da je u pitanju detetova gluma, najčešće su fizički problemi odraz psihološkog straha mališana.
Kod starijih đaka često se javlja druga vrsta straha. To su ona deca koja se boje da odgovaraju pred razredom, plaše se da će pogrešiti i biti ismejana. Iako su možda dobro naučila gradivo, u trenutku kada ustanu da odgovaraju nastaje blokada. Neki tada čak i beže sa časa, dobijaju loše ocene iako su pripremljeni, a osećaj neuspeha postaje sve dublji.
Možda vas zanima…
Poseban pritisak osećaju deca čiji roditelji imaju visoka očekivanja.
- Ti ćeš biti odličan, imaćeš sve petice! - je rečenica roditelja izgovorena u najboljoj nameri, a često se pretvori u teret za dete. Strah od razočaranja roditelja ume da bude jednako jak kao i strah od neuspeha u školi.
shutterstock.com/New Africa
U ovakvim situacijama porodica ima ogromnu ulogu. Prezaštitnički roditelji, stalne svađe, bolest u porodici ili razvod sve to može dovesti do toga da dete odbija odlazak u školu. U takvim situacijama ono oseća da mora da ostane kod kuće verujući da će tako sačuvati porodicu.
Na žalost, često se iza školske fobije krije i iskustvo vršnjačkog nasilja - uvrede, zadirkivanja, pa čak i fizički napadi na putu do škole ili u samoj učionici. Učenici koji nemaju lakoću u sklapanju prijateljstava mogu se osećati izolovano i odbačeno, što školu pretvara u mesto straha umesto u prostor za učenje i druženja.
Šta da rade roditelji?
Prvi korak je koji roditelji treba da preduzmu je razumevanje. Strah od škole nije nestašluk, već signal da dete pati. Roditelji ne bi trebalo da školu pretvore u jedinu temu razgovora. Umesto pitanja "Kako je bilo u školi?", pitajte dete da li se dogodilo nešto zanimljivo, čime se danas obradovalo. Svaki trud, bez obzira na ocenu, treba pohvaliti, jer dete uči zbog znanja, a ne samo zbog ocena.
Podstičite druženja i razredne aktivnosti, ali bez pritiska. Ohrabrite dete da priča o svojim emocijama i nikada ih ne odbacujte kao nevažne. Ako dete odlazak kod školskog psihologa doživljava kao kaznu morate da mu objasnite da je to pomoć, baš kao odlazak kod lekara.
Najvažnije od svega je da ne vršite pritisak na dete. Prevelika očekivanja, pretnje i ucene samo produbljuju problem. Umesto toga, pohvala i podrška pomažu detetu da razvije samopouzdanje i socijalne veštine.
U nekim slučajevima, savetovanje s psihologom ili lekarom je neophodno. Suština je ista - pomoći detetu da se suoči sa svojim strahom, a ne da beži. A, svakimali korak u savladavanju straha značiće ogromnu pobedu za dete, ali i za celu porodicu.
Komentari (0)