Brak je prepun iskušenja, ali što vreme više prolazi najčešće supružnici postaju sve više povezani. Julija je bila u braku sa svojim mužem već 50 godina. Imali su dvoje dece koji su zasnovali svoje porodice i unučiće. Činilo se da njihovu ljubav više ništa ne može da poremeti.
A, onda je on počeo čudno da se ponaša. Julija je, poput mnogih žena, počela da primećuje promene u ponašanju svog supruga. Isprva su to bile sitnice pogrešno ostavljene stvari, zaboravljena imena, zamućeni pogledi. Potom, osamljivanje, nerazumevanje, povremeni izlivi besa koje nije umela da objasni.
Od nežnog i pažljivog muža kakav je bio tokom čitavog njihovog braka postao je agresivni starac koji je kinji. Da se razvodi u poznim godinama nije dolazilo u obzir, a trpljenje takvo njegovog ponašanja sve joj je teže padalo. Nije shvatala gdeje nestao njen muž nekad prepun ljubavi i nežnosti, da li je moguće da se ljubav posle 50 godina ugasila.
Shutterstock
A onda, jedne večeri, dok je ona spavala, on je u jednom retkom trenutku bistrine seo i napisao pismo. Ne kao oproštaj, već kao ljubavno sidro, za slučaj da jednog dana više ne bude znao ni ko je, ni ko je ona.
- Draga Julija, pišem ti sada, dok spavaš, samo u slučaju da sutra ne budem taj koji će se probuditi kraj tebe...” - počeo je pismo Julijin muž.
U nekoliko redova, suprug koji svesno gubi svoj identitet pokušava da zadrži ono najvažnije zahvalnost, ljubav i poštovanje prema ženi koja mu je ceo život bila oslonac.
Možda vas zanima…
- Samo u slučaju da sutra ne mogu da shvatim šta se događa sa mnom. Samo u slučaju da sutra ne mogu da ti kažem koliko ti se divim... - napisoa je on.
U nastavku je nabrojao sve one sitne, svakodnevne stvari koje Julija radi za njega - lepi beleške po kući da ga ne zbuni raspored prostorija, šapuće mu imena unuka kad ih zaboravi, osmehuje se i kada mu bes nadođe bez razloga.
- Za te i mnoge druge stvari. Samo u slučaju da se sutra ne sećam tvog imena... Samo u slučaju da ne mogu zadnji put da ti kažem da te volim - napisao je on.
shutterstock.com
A, onda je Julija jednog dana sasvim slučajno pronašla njegovo pismo sakriveno ispod posteljine u ormanu. Otvorila ga je i pročitala dok su joj se suze slivale niz obraze, a srce se slomilo u hiljadu komada. Znala je Julija da on nije napisao ovo pismo da bi izazvao sažaljenje, već da je podseti da njegova ljubav nije izbledela čak ni kad je bolest uzela maha. Njen voljeni suprug je bolovao od Alchajmerove bolesti.
I Julija je ostala uz njega, nije ga napustila ni kad je postalo teško, ni kad je on zaboravio da je voli. A, pismo? Ono je ostalo kao podsetnik da ljubav ne prestaje kada dođe bolest, kada izostane prepoznavanje, kada dani više ne znače isto. Ljubav ne mora uvek da se izgovori rečima, jer ponekad jedan pogled ili šapat govore više od svega.
BONUS VIDEO:
Komentari (0)