Rene Salt (96) imala je samo 13 godina kad je završila u zloglasnom nacističkom logoru Aušvicu sa roditeljima. Njena majka Sala od prvog dana je bila odlučna da ćerku sačuva od smrti u gasnoj komori, gde je krvnički već bilo ubijeno 200 njenih rođaka tokom Drugog svetskog rata. Iako je otad prošlo više od 80 godina, Rene priznaje da jeziva sećanja na Holokaust i pakao koji je preživela kao dete nikad nije izbledelo iz njenog sećanja. I danas je noću bude krici logoraša, miris smrti i patnje koju je preživela samo zahvaljujući majčinskoj ljubavi i snalažiljovošću njene mame koja ju je sačuvala od smrti.
Strpani u geto
Rene je rođena 1929. kao Rifka Rusla Brkovic u poljskom gradu Zdunske Vole koji je nekda bio centar tekstilne industrije. Njen otac je radio kao računovođa u jednoj od najvećih fabrika, zbog čega je imala idilično detinjstvo. Njihova kuća često je bila puna njenih jevrejskih rođaka, jer su svaki praznik i svaki porodični događaj zajedno obeležavali. Kad je Rene imala 10 godina sve se promenilo bukvalno preko noći.
- Još se živo sećam kako je 1. septembra 1939. nemačka vojska ušla u Poljsku. Umarširali su u naš grad i tog istog dana su nas izbacili i stana koji su uzeli. Život je postao veoma, veoma težak za Jevreje. Smešteni smo u geto i svaki dan za nas su važila nova pravila. U početku smo bili primorani da nosimo belu traku sa plavom Davidovom zvezdom, ali su je kasnije promenili u žutu zvezdu. Morali ste da nosite jednu napred i jedanu pozadi. Ako biste izašli bez žute zvezde na ulicu, mogili su da vas ubiju na licu mesta - prisetila se Rene.
Kako je opisala, Jevrejima nije bilo dozvoljeno da hodaju trotoarom, već uz samu zgradu i da se sklanjaju kad bi neko naišao.
- A kad bi Nemci videli čoveka sa bradom, ušli bi u bilo koju kuću tražeći makaze. Bradu bi mu odsekli zajedno sa kožom. Mi smo patili od prvog dana i trudili smo se samo da preživimo. Sve manje je bilo para, hrane, u jednoj maloj sobi se guralo nas osmoro, ali smo barem bili zajedno - dodala je ona.
Nepune tri godine kasnije u geto su upali SS vojnici sa psima i pod pretnjom oružja terali Jevreje u kamione.
Možda vas zanima…
- Tada su nacisti uradili nešto što je bilo nezamislivo. Naterali su roditelje da im predaju decu mlađu od 18 godina. Još čujem moju majku kako vrišti: "Svemogući Bože, pomozi nam. Gde si?" Deca su odvajana od roditelja, pakovana u kamion i odvožena u nepoznatom pravcu - dodala je sa suzama u očima Rene.
Njena majka je u očajanju pokušala da je sakrije ispod svog kaputa, kao i njenu dve godine mlađu sestru, ali je SS oficir primetio mlađu devojčicu i počeo da tuče Salu.
- Moja sestra je hrabro iskočila ispred njega i povikala: "To nije moja majka!“. Htela je da je zaštiti, SS oficir je zgrabio i odvukao ka kamionu, dok su joj suze tekle niz lice. Nikad je više nisam videla. Nije prošao ni dan za ove 83 godine, a da nisam osetila krivicu što sam ja preživela, a moja sestra nije. Tek mnogo godina kasnije sam saznala da je moja sestra sa nekoliko stotina druge dece odvedena u nacistički logor za istrebljenje u Čelmnu, gde su ubijeni gasom - rekla je ova starica brišući suze sa lica.
Svesna da Rene izgleda kao dete ona je uz pomoć drugih žena učinila sve da je maskira kako bi izgledala starije. Nakon što su odveli decu, nacisti su ostatak Jevreja iz geta odveli na jevrejsko groblje.
- Starci, trudnice, invalidi su odvedeni na jednu, a ostali na drugu stranu. Mene su smestili sa majkom i ocem, dok su ostali članovi naše porodice bili na "nesrećnoj strani". Moji ujaci, moje tetke, moji rođaci, moji baka i deda ... svi su bili na nesrećnoj strani i svi su brutalno ubijeni - dodala je ona.
Paralizovala se od straha
U jednom trenutku joj je prišao SS oficir i pitao je koliko ima godina. Bila je paralizovana od straha, nije mogla da progovori.
- "Ima 18 godina, poznajem je", kazao je moj otac. Od 30.000 ljudi koji su bili stisnuti u geto ostalo je samo 1.200, uključujući mene i moje roditelje - dodala je ona.
Pre nego što su ih spakovali u stočne vagone kako bi ih prebacili u logor, nacisti su proveravali da li neko od njih ima neku dragocenost kod sebe. Jedan je primetio zlatan prsten na ruci njenog oca.
- SS vojnik je naredio tati da skine prsten, ali se on zaglavio. Nije imalo šanse da se skine, a onda je tražio sekiru da odseče prst mom ocu. Dok je izgovorio ovih nekoliko reči, prsten je sam od sebe, bez ikakvog napora, skliznuo s prsta kao da bi bio pet puta veći, otkotrljao se i zaustavio se kod nogu esesovca. Rekao je mom ocu da ga podigne i zauzvrat je dobio vrlo jake udarce. Uslovi su se pogoršali do te mere da smo mislili da gore ne može biti, gde god da nas pošalju. O, kako smo pogrešili - kazala je Rene.
Potrpani su u stočne vozove i poslati u nacistički logor Aušvic.
- U vozu smo pronašli beleške prethodnih putnika u kojima su nas upozoravali da ljude vode u gasne komore. Nismo verovali - ali trebalo je. Kada smo stigli, dočekala nas je zastrašujuća scena. Voz je usporio i stao. Odmah smo čuli lajanje pasa, otvorili su vrata i vikali da izađemo iz vozova. Svuda oko nas bile su električne ograde i visoke kule. Moj otac je prvi skočio, nikad ga više nisam videla. Otišao je bez poljupca, bez oproštaja... - ispričala je ona sa suzama u očima.
Logoraši su poređani u red, a onda im je prišao čovek za koga Rene veruje da je bio lično dr Jozef Mengele, ozloglašeni SS lekar koji je dobio nadimak "Anđeo smrti“ zbog izvođenja nehumanih eksperimenata na zatvorenicima u logoru.
- Jednim pokretom prsta određivao je ko će da živi, a ko da umre. Starci, trudnice, ljudi koji nisu izgledali sposobni za posao su odvedeni na jednu, a ostali na drugu stranu. Kada sam prošla, shvatila sam da sam bila zajedno sa svojom majkom, na čemu je bila veoma zahvalna - prisetila se ona.
Doveli su ih do kupatila, naredili da se skinu i uđu pod tuš, ali pošto su bili upozoreni na gasne komore, mnogi oko njih su počeli da plaču.
- Svi su se molili, ali mi smo bili srećnici. Umesto gasa, došla je voda. Zatim su nas odveli u drugu veliku salu gde su nam dali nešto da se obučemo. Dobila sam veliku suknju i mušku pidžamu, to je sve. Bez donjeg veša, bez cipela, bez čarapa. Ništa. Bio je to pakao na zemlji. Nisam mislila da se nešto gore može dogoditi, ali jeste - kazala je ona brišući suze sa lica.
Svima su obrijane glave, a kako su u logor stalno stizali novi logoraši u barakama je bilo toliko tesno da su morali da spavaju sedeći. Hranili su ih oskudnim obrokom supe jednom dnevno, gde su bili primorani da podele šerpu između sebe, bez ikakvih činija ili kašika, i provodili dane u redu za prozivke napolju na velikoj hladnoći, koja bi mogla da traje satima ako se mislilo da je jedna osoba nestala.
- Oko 60 do 80 odsto ljudi je odvedeno pravo u gasne komore. Posle svake selekcije, svuda se mogao videti crni dim i bolesni miris spaljenog mesa. Nisam verovala da ću odatle izaći živa, ali moja majka nije dozvoljavala da padnem u očaj. Snaga njene ljubavi me je držala na nogama i pomogla mi da preživim. Ne bih preživela jedan dan bez nje! - prisetila se Rene.
Gore od Aušvica
Nakon nekoliko meseci njih dve su prebačene u Hamburg u Nemačkoj, gde su radile na rušenju skladišta na dokovima, provodeći sate na užasnoj hladnoći. U martu 1945. Rene i njena majka, obe teško bolesne, ponovo su premeštene u Bergen Belzen u severnoj Nemačkoj. Kad su se iskrcale iz voza shvatila je da je zgazila na nekoliko tela.
- Bili su iz prethodnih transporta toliko bolesni da nisu mogli dođu do logora. Ali, pravi užas smo videle tek kad smo ušle unutra. Ljudi su bili kao kosturi koji hodaju, ruke i noge su im bile kao šibice, dok su oči groteskno iskakale iz lobanje. Ovo je bio novi nivo užasa! - dodala je ona.
Elliott Franks / Eyevine / Profimedia
Njena majka je bila užasno bolesna i samo je molila ćerku da ne plače za njom ako umre. U logor su stigle 15. aprila 1945, a Rene i njena majka su u lošem stanju prebačene u improvizovanu bolnicu. Dvanaest dana nakon oslobođenja, Rene je počela da dobija snagu, ali je njena majka umrla.
- Srce mi je plakalo, ali nisam mogla da plačem, suze su mi dotad presušile - otkriva Rene.
Sa 15 godina ostala je siroče bez igde ikoga, ali je preživela. Njeno ime se našlo na spisku Crvenog krsta među preživelima, a potražio ju je daleki rođek Čarsl sa majčine strane, koji je živeo u Engleskoj. On je bio među britanskim vojnicima koji su oslobodili logor. Rene i Čarls su se zaljubili, jedno vreme su živeli u Parizu, a potom su se preselili u London. Dobili su dvoje dece, Martina i Šeron, unučiće, praunučiće.
Decenijama Rene nije mogla da govori o svom jezivom iskustvu u logoru, ali je shvatila da je njena priča neprocenjiva kao upozorenje za druge ljude o užasima koji se nikada ne bi smeli ponoviti.
- Svet ništa nije naučio, a ljudi su i dalje antisemitski raspoloženi. Uvek se plašim da se ne ponovo užas koji su napravili nacisti pre mnogo godina. Trebalo bi da naučimo da živimo u miru jedni s drugima, pa će možda tada svet biti bolje mesto - zaključila je Rene Salt, a piše Dejli mejl (Daily mail).
BONUS VIDEO:
Nigde,niko da piše o najmonstruoznijoj klanici,mesari ,stratistu preko 1,3 miliona Srba Jasenovcu....Tamo preživelih nije bilo. Ali je još uvek na desetine zatrpanih jama sa ostacima desetina hiljada Srpskih žrtava...A logor za 60.000 dece,jedini ikada? Svaki dan na svakom mestu, svaki Srbin mora o ovome da govori.a ,