Jedna od najpotresnijih fotografija koja opisuje stradanje srpskog naroda tokom Drugog svetskog rata nastala je u januaru 1944. Napravio je sin ruskog imigranta i partizanski fotograf Žorž Skrigin i nazvao je „Majka Knežopoljka“.
Na fotografiji se vidi mlada majka umotana u maramu koja na leđima nosi dečaka dok za ruku vodi devojčicu dok lutaju Potkozarskim bespućima. Prst desene ruke stavila je na usne kao da želi da utiša decu i spreči da njihov plač privuče pažnju neprijatelja. Fotografija se, kao svedok stradanja i borbe za opstanak tokom Drugog svetskog rata, danas kao jedan od eksponata nalazi u Muzeju holokausta u Aušvicu.
foto: Žorž Skrigin/Wikipedia
Teška sudbina
Iza ove čuvene slike krije se teška sudbina žene na slici Milice Tepić ali i njenog sina Branka (80). On je 2 puta morao da napusti svoj dom i u bežanju pronađe spas. Prvi put sa samo 2 godine dok ga je na leđima nosila majka bežao je od Nemaca i Ustaša, drugi put je proteran u Oluji 1995. kad je sa ženom morao da napusti selo kod Siska i skloni se kod sina u Bosansku Gradišku. Tri godine kasnije vratio se u Hrvatsku gde živi i danas kao jedan od malobrojnih srpskih povratnika.
Milica je bila trudna sa sinom kad su Nemcu za primer obesili njenog muža koji se priključio partizanima. Branko je rođen u zbegu i ime je dobio po ocu. U intervjuima koje je davao za beogradske medije on je opisao šta se dešavalo s njim i njegovom porodicom nakon što su u strahu od ustaškog terora morali da pobegnu u planinu.
- Bio sam mali i ne sećam se mnogo lutanja po planini sa majkom i sestrom. Znam da je mama pored mene na leđima nosila i jedan zavežljaj sa šerpom. Lutali smo po planini i krili se, a živeli smo od hrane i vode koju su nam davali dobri ljudi. Spavali smo u šumi pod bukvom i kad pada kiša i sneg, trzali se na svaki šušanj. Kad bismo se umorili od pešačenja, hladni, promrzli i iscrpljeni mama bi u nekom zaklonu podložila vatru da nam skuva nešto za jelo – ispričao je mnogo godina kasnije Branko za RTS.
Njih troje bežali su po planini sve do kraja rata kad su se vratili u rodno kozaračko selo Komlenac. Milica je umrla 1949. pa su Branko i njegova sestra Dragica prešli da žive kod ujaka.
Možda vas zanima…
Sestra mu se rano udala a bistri i pametni Branko iskoristio je stipendije države kao dete palog borca i završio za nastavnika biologije i hemije.
Opet bežanje od Ustaša
Branka je 1995. zadesila zla kob pa je 1995. po drugi put u životu morao da beži pred ustašama. On i supruga su proterani iz sela u blizini Siska iz vikendice u kojoj su živeli nakon što im nije dozvoljeno da kao i svi drugi hrvatski državljani otkupe stan dobijen od države u Sisku.
- Iz Hrvatske smo izbegli 1995. kad je počela hrvatska akcija "Oluja" i prešli kod sina u Bosansku Gradišku. Vratili smo se žena i ja tri godine kasnije, ali u selo Paukovo. Hrvatski Ured za obnovu i smeštaj prognanika i povratnika ponudio je da nam, umesto stana, renovira vikendicu. Pare su dobili iz međunarodnih donacija, ali ni do danas nismo dobili ni dinara – rekao je Branko koji poslednje 3 godine od kad mu je umrla žena živi sam.
BONUS VIDEO:
Komentari (0)