Kada živimo u periodu u kome je sve brzo, posla imamo preko glave i gotovo je nemoguće odvojiti malo vremena za sebe i svoj mir često pokušavamo da nađemo bilo kakvu razonodu koja će nam pomoći da se smirimo i usredsredimo na nešto što nisu životni problemi.
Trčanje, joga, meditacija i čitanje uglavnom su najčešći izbori odraslih koji pokušavaju da postignu unutrašnji mir, a neretko ni jedan od tih pokušaja nije dovoljno dobar, jer nam u glavi uvek stoji kako moramo da platimo još jedan račun ili da završimo još jedan tekst za posao. Sličnu priču prošla je i novinarka, kolumnistkinja, britanskog Guardian-a, Rebeka Nikolson, koja je do pandemije živela u iznajmljenim stanovima koje je toliko često menjala, da je retko u istom stanu preživela celo jedno godišnje doba.
Rebeka je pandemiju dočekala u jednom takvom malom stanu, u kom su bazduh i prostor bili precenjene kategorije, a onda je zajedno sa svojim izabranikom rešila da se preseli u predgrađe, gde su kupili kuću sa malom baštom i tu napokon dživela ono za čime ljudi tragaju ceo životni vek, unutrašnji mir.
U bašti prepunoj korova, Rebeka i njen izabranik napokon su našli način da budu potpuno ispunjeni. Shvatili su šta je sreća kada si dobili savršen razlog da provedu ceo dan okupani suncem u bašti. Tada su osetili pravi umor dok su čupali korov i podizali teške predmete dok su raščišćavali baštu koja godinama nije bila dotaknuta od strane ljudske ruke. Taj umor je najlepši umor, umor zbog kog znaš da si zaradio pošteno dremanje, a koji je u tebi prouzrokovao praci osećaj sreće. A kada su napokon očistili baštu od korova, ona im je pružila neverovatno iznenađenje, Ispod slojeva i slojeva štetnih biljaka i uništene zemlje, prelepe biljke poput božura, ruža, krokosmija, meksičkog cveta narandže, belog luka i drugog povrća, pokazale su šta znači izdrživost i kako izgleda prava prirodna lepota.
Za Rebeku i njenog partnera baštovanstvo je bilo pravo otkriće o tome šta znači biti istinski miran. Oni su izlazili u baštu na pet minuta, shvatajući da su prošli sati, a da to nisu ni osetili. Telefon nisu gledali i napokon su postali sposobni da se odvoje od te spravice savremenog života koja nam svima zadire u intimu i nedozvoljava nam da se u istoj opustimo. Osim blagoslova opuštenosti, baštovanstvo je ovim ljudima donelo još jednu jako bitnu lekciju, šta je to zajednica i kakav je osećaj pripadati jednog.
Od komšinice, koja ima preko 90 godina, Rebeka je dobila ispunjenu kovertu pasuljem koji je izgledao kao da ga je neko polio roze i cenom bojom, od drugog komšije je dobila krastavac koji je bio bolji od njenog, a od trećeg kolica za baštovanstvo za koje je mislio da bi Rebeki mogli biti od pomoći. Pored svega toga, Rebeka je od njih dobila i brojne savete, koja joj je omogućila da u periodu inflacije postane najbogatija žena na svetu, jer je otkrila šta znači kada možeš da izađeš u svoju baštu i pokupuš večeru koju si sam uzgojio. Nedeljama je jela najbolji pasulj u životu, najsočnije krastavce i najukusniji paradajz, a počela je od jednostavnog peršuna i mente. Baštovani su po prirodi daroviti, daruju svoje iskustvo i svoje tajne ljudima koji žele da ih čuju. Tako je i ona podelila svoju priču u Guardian-u i otkrila svima za šta zaista vredi živeti.
Komentari (0)