Sve je češća pojava psihičkog maltretiranja i uznemiravanja na radnom mestu uz sve razornije posledice kako po pojedinca kako i po kolektiv. Mi objašnjavamo taj fenomen i savetujemo vas koje su granice prihvatljivog ponašanja na poslu.
Verovatno je većina nas prošla kroz ne tako prijatne trenutke na poslu, doživeli smo i preživeli kritike i primedbe i neke ne baš tako konstruktive sugestije. Većini ljudi saznanje da nešto što rade nije kako treba ili po standardima i merilima ne prija i inicijalni odgovor ega je odbrambeni stav, jer to doživljava kao udar na sebe i svoj integritet. Iako ne najugodnije iskustvo na svetu, iz njega se nauči i nastavi dalje. Ali mobing, to je nešto sasvim drugo.
Metode, pristupi, dužina trajanja i stepen uznemiravanja do kog se ide se razlikuju, ali je osećaj
ispraznosti i bespomoćnosti žrtve obično isti. Tačnije, osećaj praznine i prezasićenosti se smenjuju i čine začarani krug iz koga se čini da izlaza nema. Počinje obično tako što osoba na poziciji moći, ne nužno nadređeni, izabere najmekšu i najnesigirniju osobu u grupi, opet ne nužno jednu. Nakon toga kreće naizgled ljubazan zahtev da se nešto uradi mimo opisa posla ili van radnog vremena, jer je "vaša pomoć od neizmernog značaja". I to je upravo ta medena zamka. Mlada osoba, koja na poslu želi da se dokaže, se hvata za to i daje 110 posto od sebe kako osobu koja joj je ukazala poverenje ne bi razočarala. Sve nakon toga je jedna velika i nekontrolisana strmina gde sve kočnice popuštaju a i kada želite da stanete jer osećate da ne možete dalje ne možete jer je vaš odbrambeni mehanizam slomljen kao i vaš duh. Ulazite u ring vezanih pesnica. Nakon ljubazne molbe uslediće još jedna, pa još dve, pa tako cele nedelje, dok ne shvatite da na poslu ostajete duže cele nedelje i da se od vas očekuje da podnosite izveštaje o radu koje niko drugi ne mora. I već tad shvatate da je "nešto trulo u državi Danskoj". Moć izaziva zavisnost, a brzo stečena moć još jaču i opojniju.
Ubrzo uviđate kako vam osoba sa pozicije moći upućuje podrugljive komentare pred kolegama koje prerušava u šalu, u kojima se vaše sposobnosti ismevaju i omalovažavaju na humorističan način. Nažalost, u ovoj fazi žrtva često sama sebi iskopa još dublju rupu jer pod najezdo ismevanja počinje da joj se samopouznaje mrvi i da joj se urušava sistem vrednosti koji je ceo život gradila. Počinju sumnje u samog sebe, preispitivanja, jer "mora da ja nešto radim pogrešno ako mi svi kažu da je tako". Tako već emocionalno i psihološki poljuljana žrtva na staklenim nogama upada u poslednju zamku ove paukove mreže. Paralisana svojim strahom, žrtva stoji u mestu dok je izložena vredjanju jedan na jedan, najstrašnijim pretnjama, ucenama i degradaciji. Često se takvi razgovori završe u suzama, jer većina ljudi ne zna kako da odgovori na takve napade. Pod pretnjom otkaza ili sankcionisanja, svaka reč koju bismo upotrebili kao kontraargument zanemi jer smo u strahu za svoju egzistenciju. Počinju nesanice, fizički osećaj mučnine i straha pred odlazak na posao, nedostatak vazduha ili kratak dah tokom radnog vremena ili čak vrtoglavica. Ruke se tresu, a glava je prepuna neodgovorenih pitanja i prazna ideja šta da uradi i kako da se odbrani.
U trenutku kada fizički posledice ove suptilne agresije nastupe, već je prekasno, jer je žrtva primorana da bira između svog zdravlja, mentalnog i fizičkog, i ličnog dohotka. Često se desi da se svaka primedba ili komentar upućen nadređenom agresora odbaci, jer je agresor vredno radio na tome da žrtvu diskredituje, sruši joj sve mostove i zazida sve izlaze iz lavirinta. Neretko žrtva ili žrtve ispadnu krivci i snose posledice za to što su se "drznuli" da prijave torturu kroz koju su prošli i još uvek prolaze. I sa sasvim ličnog stanovišta, oni koji tada bivaju otpušteni su na kraju i pobednici. Moralno, oni su izgubili, ali pravda često nije u našim rukama a još ređe se dešava na licu mesta. Oni su uradili sve što je do njih, zadržali su svoj integritet i pokušali da odbrane sebe. Časno su postupili, pa i u korist svoje štete. Oni koji to ne urade obično završe ili sa trajnim oštećenjem zdravlja ili daju otkaz bez reči i beže glavom bez obzira. To jeste izlaz, ali na mala vrata ali i ulaz za nove žrtve kod kojih će se u ovom vrzinom kolu tek da "zaigraju".
Jedino što ovo može da spreči je prevencija. Vraćamo se na početak priče i selekciju "žrtve". Biraju se meke i dobrodušne osobe, te valja očvrsnuti na radnom mestu i postaviti granice. Upoznajte se sa svojim ugovorom o radu i pružajte ono na šta ste se obavezali, ni trunku više, ni trunku manje. Vaše radno vreme ima početak i kraj, nakon isteka istog počinje vaše lično vreme nad kojim vaš nadređeni ne sme da ima kontrolu. Pozivi za vreme slobodnih dana, zahtevi da se tada dođe na posao, pozivi u neprikladno doba ili pak pozivi da se dođe na posao za vreme trajanja godišnjeg odmora su nedopustivi i na prvi pokušaj zauzmite stav i na taj način sprečite da do drugog i dođe.
Tražite potpisani zapisnik sa svih razgovora ili sastanaka jedan na jedan, kako biste imali dokaz da se održao i ne potpisujte zapisnik ako je nepotpun ili netačan. Uvek insistirajte na razgovoru na javnom mestu ili u prisustvu drugih, jer vašem agresoru izdvajanje žrtve daje prednost i mogućnost manipulacije. Ne ulazite u previše lične odnose na poslu jer time potencijalno možete otkriti svoje slabosti i pružiti nekome uvid u to gde može da vas udari da više zaboli. I nikako, ni pod tačkom razno, ne dopuštajte nikome na poslu da vas vređa pa čak ni u šali. Humor i ismevanje su dva različita pojma sa jako izraženom granicom.
Ako spustite svoj sistem odbrane i dopustite nekome da je pređe, rizikujete da ostanete poraženi i sa trajnim ožiljcima. Setite se, radno mesto je prostor poštovanja a ne poniženja.
Komentari (0)