Život često ume da bude izuzetno težak, prožet brojnim tragedijama. Baka Ljubica (80) živi u jednom zlatiborskom selu. Sama je u malenoj, oronuloj kući, tek ponekad joj u posetu dođe ćerka, ali se ona ne žali. Iako je njen život bio prožet brojnim tragedijama, kako kaže, živi kako mora jer "živ čovek u grob ne može".
- Kad ljudima ispričam šta mi se sve dogodilo u životu pitaju me kako sam preživela. Iskreno, ni ja nemam odgovor na to pitanje. Udala sam se vrlo mlada sa nepunih 18 godina i rodila troje dece. Moj muž, kao i svako muško, voleo je da ide po kafanama. Deca su nam bila mala i jednog dana se nije vratio iz kafane. Ostavio je mene i decu bez reči i pobegao sa nekom ženom prvo u Beograd, a kasnije kako sam čula, u Nemačku. Nikad ga više nisam videla, niti je i nikad ništa nije dao za decu - počela je svoju bolnu ispovest baka Ljubica.
Kako je ostala sama sa decom snalazila se kao je znala i umela da zaradi neki dinar i prehrani decu.
- Radila sam i po tri posla, nisam birala. Radila sam u prodavnici, čistila tuđe stanove u Užicu, sadila sam baštu, a uveče bi do kasno u noć plela čarape koje sam posle prodavala. Deca su bila baš mala kad ih je napustio otac, najstariji sin je imao šest, ćerka četiri, a najmlađi sin dve godine. Nisu ga ni zapamtili, a ja sam im bila i otac i majka - dodala je ona.
Da bi sve stigla noću je spavala po tri, četiri sata, a često je posebno u zimsko vreme po mrklom mraku pešačila četiri kilometra do autobusa kako bi stigla na posao.
- Nisam imala kome ni da se požalim. Nikog svog nisam imala, a oko dece mi je najviše pomogla komšinica. Ona je mlada ostala udovica, nije imala svog poroda, pa je moju decu volela kao svoju. Mnogo me je zadužila u životu, mnogo pomogla i hvala joj na tome - dodala je ova vremešna bakica.
Možda vas zanima…
shutterstock.com
Kako priznaje baka Ljubica bilo je dana kada nije imala snage da ustane iz kreveta, a onda bi videla svoju dečicu i znala je da mora zbog njih da se bori.
- Moje najmlađe dete, sin, umro je od leukemije kad je imao 11 godina. Bila je to muka velika, nisam znala gde ću pre - da li kod njega u bolnicu ili da trčim kući zbog ono dvoje. Kad je umro srce mi se raspalo, ali nisam imala vremena ni da ga često ožalim. Život me je gazio i mleo kao vodenički toča. Moj najstariji sin nastradao sa samo 20 godina. Udavio se i to je bio udarac od koga se nisam oporavila ni do danas - iskrena je ova bakica.
Jedino joj je ostala ćerka, koja je marljivo učila i radila od svoje 15 godine. Udala se i preselila kod muža u Višegrad gde i danas živi, a majku posećuje kad god može.
- Dođe tako ponekad moja Jelka, da mi razgali dušu. Nije mogla da rodi svoju decu, pa su ona i muž usvojili dečaka i devojčicu, brata i sestru, koji su ostali bez roditelja. Bili su mali kad su ih uzeli, a sad već imaju pet i sedam godina. Mnogo me vole i vole da dođu kod mene - dodala je ona.
Ova bakica svoje penzionerske dane provodi u istoj trošnoj kući na Zlatibiru u kojoj je odgajila decu i provela skoro ceo svoj životni vek. Ništa joj nije teško, čak i sad u devetoj deceniji života svakog proleća zasadi bašti. Kako kaže, vajdica je da ima nešto svoje.
- Svaki dan i leti i zimi pletem čarape. To me smiruje i opušta. Posle ih prodajem dole u centru Zlatibora na pijaci. Dođu turisti i kad mi kažu:"Bako, skupe su ti čarape", ja se samo nasmejem i pomislim kako ne znaju koliko je suza u tim čarapama. Ali, uvek malo spustim cenu, znam ja kako je kad se nema - zaključila je baka Ljubica.
BONUS VIDEO:
Komentari (0)