Početkom 20. veka u Sjedinjenim Američkim Državama slanje beba poštom bila je potpuno uobičajena praksa. Kada je Pošta SAD 1. januara 1913. godine uvela novi sistem paketne pošte, mnogi Amerikanci su iskoristili mogućnost da šalju gotovo sve što im padne napamet, uključujući pse, jaja, pa čak i decu. Slanje beba poštom postalo je popularno jer je bilo znatno jeftinije od kupovine voznih karata za decu, a praksa je bila tako rasprostranjena da je čak dobila naziv "pošta za bebe".
Jedan od najranijih slučajeva dogodio se u januaru 1913. kada je par iz Ohaja, Džesi i Matilda Bigl, poslao svog osmomesečnog sina Džejmsa njegovoj baki poštom. Poštarina za ovu neobičnu isporuku bila je samo 15 centi, a roditelji su osigurali svoje dete za 50 dolara. Tokom narednih nekoliko godina pojavile su se i druge priče o deci koja su slata poštom, posebno u ruralnim oblastima, gde je poštarina bila jeftinija od karti za voz.
Roditelji su, kako bi poslali svoju decu na vikend ili kod drugih članova porodice, jednostavno lepili poštanske marke na odeću deteta i poveravali ih poštarima. Poštari bi ih nosili ili vodili kroz svoju rutu do odredišta, gde bi ih predali primaocima. Deca su uvek bila u pratnji poštara, oni bi ih nosili ili su hodali do svojih odredišta.
Jedan od najpoznatijih slučajeva dogodio se u februaru 1914, kada je četvorogodišnja Šarlot Mej Pirstorf poslata poštom iz državi Ajdaho u kuću svojih bake i dede udaljene 117 km. Devojčica je bila klasifikovana prema stopi pilića, bila je pečatirana sa poštarinom pričvršćenom za njen kaput. U pratnji majčinog rođaka, koji je radio za železničku poštansku službu, Šarlotino neobično putovanje postalo je legendarno i čak je inspirisalo dečiju knjigu. Iako se deca nikada nisu stavljala u poštanske kese, slali su ih vozovima sa markama zalepljenim na njihovu odeću i obično su ih pratili poštanski radnici kojima su roditelji verovali.
Uprkos neobičnoj prirodi ovih poštanskih putovanja, nije bilo podataka da su deca povređena ili kasnila tokom tranzita. Poverenje koje su Amerikanci ukazali svojim poštanskim radnicima, u kombinaciji sa pristupačnošću poštarine, učinilo je slanje dece neobičnim, ali donekle prihvaćenim oblikom putovanja tokom tog kratkog perioda u istoriji.
Iako se danas ova praksa čini apsurdnom, u to vreme nije postojala nikakva zakonska prepreka za slanje beba poštom. Poštari su bili ljudi kojima se verovalo, a mnogi su čak brinuli o bolesnoj deci na putu. Najduža "pošiljka" bila je šestogodišnja devojčica koja je putovala vozom od Floride do Virdžinije za svega 15 centi.
Možda vas zanima…
Međutim, kako je praksa postajala sve češća i kako su se pojavljivali neobični slučajevi, vlasti su odlučile da intervenišu. Praksu slanja dece poštom, koja je nekima bila ekonomski privlačna, pošta je zvanično zabranila 1915. godine. Poštanske vlasti su uvele nove propise koji su zabranili slanje ljudi putem pošte, smatrajući da je takva praksa neprimerena. Odluka o ukidanju "pošte za bebe" označila je kraj jednog bizarnog fenomena koji je bio legalan, ali ne baš etički prihvaćen.
BONUS VIDEO:
Komentari (0)