Ispovest žene koju je muž ostavio bez ijedne reči, nakon tri decenije života izaziva tugu i bol svakom ko je čuje. Otišao je bez objašnjenja i bez ijedne reči, a njen svet se raspao u trenutku. Nije bilo svađe, nije bilo teških reči, niti znaka da se nešto veliko sprema. Samo tišina i zaključana vrata iza kojih se sakrila cela istina.
Dugo je verovala i ubeđivala sebe da je to prolazna faza. Tešila se i govorila da mu je potreban prostor, da je umoran od obaveza i da će se uskoro vratiti. Međutim, dani su postajali nedelje, a povratka nije bilo. Umesto odgovora, rasla je bol i pitanje koje ju je razaralo "Šta sam pogrešila?".
Godinama kasnije, dok je sređivala stare kutije na tavanu, naišla je na njegov stari dnevnik. Ruke su joj podrhtavale dok ga je otvarala, kao da zaviruje u život čoveka za kog je mislila da ga poznaje do poslednjeg detalja.
shutterstock.com/Artazum
Na početku je sve izgledalo sasvim obično, pisao je o poslu, deci i planovima za budućnost. Ali stranica po stranica, ton se menjao i postajao hladniji. Tada je pročitala reči koje su joj presekle dušu.
- Ona više nije ona ista žena, zapustila se, nema one energije i osmeha, pored nje se osećam staro i zarobljeno - napisao je njen muž u svom dnevniku.
Svaka rečenica bila je kao udarac. Shvatila je da ga nije izgubila onog dana kada je otišao, gubila ga je polako, iz dana u dan, a da toga nije ni bila svesna.
Možda vas zanima…
shutterstock.com/Prostock-studio
Prvo je osećala ljutnju, pa tešku sramotu. Kako je mogao sve to da piše, a da joj nikada ne kaže u lice? Ona je njihov brak smatrala svetinjom, a njihov odnos kao nešto što se nikada ne može rastaviti, nešto što je iskreno i čisto.
Onda je odlučila da stane ispred ogledala, i da dobro pogleda sebe i sagleda situaciju hladne glave. Videla je umornu, iscrpljenu ženu, sa neurednom kosom i bez sjaja u očima. Nije ni sama bila ona ista. Toliko se davala drugima da je potpuno zaboravila na sebe. I baš tada, između bola i suza, rodila se nova odluka, njegovi zapisi neće je uništiti, već probuditi.
Krenula je sitnim koracima. Prvi odlazak kod frizera posle mnogo godina, duge šetnje koje su prerastale u trčanje, kuvanje zdravijih obroka samo za sebe. Počela je da uči jezik koji je oduvek želela, ponovo je uzela knjige u ruke.
Kilogrami su nestajali, lice se menjalo, oči su sijale. Ljudi su primećivali promenu, komšinice su je zaustavljale, a deca govorila da nikada nije izgledala lepše i srećnije. Ali ono što je najvažnije, ona se ponovo osećala živom.
Kada je mislila da je to poglavlje zatvoreno, jednog dana se pojavio na njenim vratima. Stajao je sramežljivo, kao stranac, a u očima mu se videlo kajanje. Govorio je da ju je pratio izdaleka, da je čuo za njenu promenu i video koliko je procvetala. Molio je za oproštaj i novu šansu.
shutterstock.com/Inside Creative House
Ali tada je već bilo prekasno, njoj oproštaj nije bio potreban. On je otišao kada joj je bio najpotrebniji, a ona je u toj praznini pronašla sebe.
Komentari (0)