Emir je bio jedan od one dece koju ne zaboraviš. Krhko telo priključeno na aparate, pogled koji je govorio više od bilo kog pitanja, i tišina u sobi 214 koja je grizla. Njegovoj porodici - Amiri, Senadu i maloj sestri Lejli - već je rečeno ono najgore: niko od njih nije kompatibilan donor bubrega. Svaki novi dan bio je produžetak bola, a ne nade.
Ovo je ispovest medicinske sestre Ivane koja je sve promenila, piše Stil.
Iako sam navikla na bol i gubitak, Emir je na mene delovao drugačije. Možda zato što me podsetio na brata kog sam izgubila kao dete. Možda zato što sam, svaki put kada bih mu menjala infuziju ili ga tešila u bolu, videla nešto svoje u njemu.
Jedne noći, dok smo koleginica Marina i ja pile kafu u sobi za sestre, izgovorila sam naglas misao koja mi je danima tiho odzvanjala u glavi:
- Šta ako bih ja bila donor?
Pogledala me kao da sam se slomila.
- Ivana, to nije samo plemenito - to je ozbiljno. To je tvoj život.
Možda vas zanima…
I bila je u pravu. Ali te noći nisam spavala. Razmišljala sam o ocu, koji mi je uvek govorio da nije važno koliko znaš, već koliko si čovek.
Sutradan sam stajala ispred doktora Džemala, glavnog nefrologa.
- Hoću da se testiram. Ako postoji i najmanja šansa da mogu pomoći Emiru - želim da probam.
Dani su prolazili u tišini i čekanju. Nisam rekla ništa ni Amiri, ni Senadu. Nisam želela da se nadaju uzalud. Kada su stigli rezultati i kada mi je doktor Džemal saopštio da sam kompatibilna, noge su mi se odsekle. Znala sam šta znači biti donor - i fizički, i emotivno, i socijalno. Ali nijedna cena nije bila previsoka za dečji život.
Otišla sam kod majke u Mostar da joj kažem. Dok je mesila pitu, rekla sam joj tiho:
- Mama, daću svoj bubreg.
Zaustavila je pokrete i samo me dugo gledala.
- Znaš li ti, dete moje, šta sve može poći po zlu? - Klimnula sam.
- Znam. Ali ako ja ne pokušam – možda niko neće.
Bilo je straha, sumnje, i neodobravanja. Moja sestra Ana zvala me svaki dan iz Zagreba.
- Ivana, molim te, nemoj to raditi iz osećaja krivice zbog našeg detinjstva. Potrebna si meni.
A ja sam znala - ne radim ovo iz krivice. Radim jer mogu. I jer neko mora.
Kada sam rekla Amiri i Senadu da sam donor, plakali su kao deca. Amira me zagrlila kao da sam joj rođena sestra.
- Ne znam kako da ti zahvalim - rekla je.
freepik
Nemoj ni pokušavati - dodala je ona.
Operacija je zakazana za 12. april. Noć pre nisam oka sklopila. Gledala sam u svetla Sarajeva, pitala se da li ću se probuditi ista. Operacija je trajala šest sati. Probudila sam se u bolovima, ali i u miru. Emir je bio dobro. Novi bubreg je radio savršeno. Kada mi je doneo crtež na kojem stojimo zajedno pod suncem, suze su mi potekle.
- Tetka Ivana, sada imam tvoju snagu.
Priča se proširila bolnicom. Ljudi su mi slali poruke, pisali podrške, ali bilo je i osuda.
- Zašto rizikuješ svoj život zbog tuđeg deteta? - pitali su.
Najteže mi je bilo kada mi se otac nije javljao danima. A kada smo se konačno čuli, rekao je:
- Ponosan sam, ali se bojim za tebe više nego ikad.
Godinu dana kasnije, Emir se smeje i igra fudbal ispod mog prozora. Njegova porodica me zove svojom ćerkom. Živim s jednim bubregom, ali s dva puta većim srcem.
I više mi ništa ne treba.
BONUS VIDEO:
Komentari (0)