Ljubica Petrović je bila žena kakvih više gotovo da nema. Njena svakodnevica bila je ispunjena jednostavnim, ali značajnim ritualima. Živela je skromno u staroj kući na periferiji grada, gde je tišina i mir bili njeni najbliži prijatelji. Njeno srce bilo je veliko, a njene namere plemenite. Svakog jutra, pre nego što bi započela dan, prolazila bi pored male pekare, gde bi kupila hleb i jogurt.
Na svakodnevnom putu ka pijaci, gde je prodavala domaće sapune koje je pravila prema receptu svoje pokojne majke, Ljubica je svakog jutra nailazila na dečaka. Dečak, ne stariji od deset godina, sedeo je na stepeništu ispred crkve Svetog Save. Njegov pogled, pun neispričanih priča, govorio je više od reči. Ljubica je znala da je to dete suočeno s teškim životnim okolnostima, i nije mogla da prođe pored njega bez da mu pomogne.
Svaki put bi mu ostavila 100 dinara, govoreći mu: "Za doručak, dušo."
Godinama je trajala tiha, ali značajna svakodnevna razmena između Ljubice i dečaka Marka.
Međutim, sve se promenilo jednog decembra kada je njen muž, Radomir, preminuo iznenada od srčanog udara. Ljubica je ostala sama, suočena s praznim stolom, tišinom u svom domu i danima koji su postali još gori. Njena svakodnevica se srušila; prestala je da ide na pijacu, da pravi sapune, pa čak i da prolazi pored crkve. Nedeljama je bila nevidljiva, kao da je nestala iz svog života.
maodoltee/Shutterstock
Nedelju dana nakon sahrane, iznenada je neko pokucao na njena vrata. Kada ih je otvorila, pred njom je stajao dečak Marko, koji se pojavio u novoj, čistoj jakni, sa šalom oko vrata i torbom u ruci. Njegov ozbiljan pogled je odražavao zrelost, dok je pružio torbu i rekao:
Možda vas zanima…
- Za vas.
Unutra je bila kesa sa svežim poljskim cvećem i čokoladom, kao i cedulja koja je sadržala emotivne reči:
- Ne znam kako da vam se zahvalim. Hvala što ste svaki dan bili čovek prema meni. Sad želim da ja budem čovek prema vama. Nisam zaboravio. I neću. Vaš Marko.
Marko je sada pronašao svoj dom u instituciji za nezbrinutu decu, gde mu je pružena prilika da se obrazuje i izgradi bolju budućnost. Njegov put do novog života nije bio lak, ali su ga podržali neki dobri ljudi koji su mu pomogli da se snađe u ovoj novoj situaciji. Iako je bio mlad, bio je plemenit, pa nije zaboravio Ljubicu, osobu koja mu je pružila ruku kada mu je najviše trebala.
Tokom vikenda, Marko je dolazio da joj pomogne oko dvorišta, slušao njene priče i donosio osmeh u njen dom. Njihovo prijateljstvo je postalo svetlo u njenom životu, a Ljubica je shvatila koliko je važno imati nekoga ko se brine.
Nakon godine dana, Ljubica je donela važnu odluku da napiše testament. U njemu je sve što poseduje – staru kuću, dvorište i malu radionicu – ostavila Marku. Ljubica je želela da nagradi dečaka koji joj je pokazao pravu vrednost ljudskosti.
- Ovo je dete koje me nije zaboravilo. Dok su drugi okretali glavu, on je došao i podsetio me šta znači ljudskost - rekla je sa ponosom svom komšiji, piše "Stil".
Divno i emotivno, svejedno da li je istina, ili ne, bilo bi dobro snimiti film, koji će rasplakati mnoge!!!!.