Leandro, Kristijano, Enco i Vilijam rođeni su u sirotinjskom delu Brazila. Kako nije mogla više da ih hrani, majka ih je izbacila na ulicu da se sami snalaze kako znaju i umeju. Najstariji Leandro imao je tada samo šest godina, a najmlađi Vilijam nešto manje od dve godine. Ali, Leandro je rešio da sačuva svoju braću i ni za tren se nisu odvajali. Postali su prosjaci na ulici, a hranu su pronalazili u kontejneru.
Posle izvesnog vremana završili su u sirotištu u brazilskom gradu Paulista. Ni u sirotištu nisu imali dovoljno hrane, ali su barem imali gde da prespavaju tokom noći. Preko dana su i dalje prosili na ulici, preturali po kontejnerima u potrazi za hranom koju su drugi odbacili.
Upravo tu na ulici dok su prosili prvi put su ih videli Brendon i Dženifer Prat, bračni par iz Ajove koji je bio na proputovanju kroz Brazil. Četiri crmpurasta i slatka dečaka su ih osvojili na prvi pogled. Nisu mogli tek tako da se okrenu i ostave ih.
- Na prvi pogled, Dženifer i ja smo oboje rasplakali. Odmah smo bez ikakve sumnje znali da su to naši dečaci - ispričao je nekoliko godina kasnije Brendon.
Uporno su dolazili svaki dan da ih obiđu, donoslili su im hranu i odeću, a uspevali su nekako i da se sporazumeju. Dečaci su ih odveli u sirotište koji je bio njihov dom, gde su Brendom i Dženifer saznali šta se dečacima dogodilo. Duboko dirnuti njihovom sudbinom oni su odlučili da ih usvoje, i to svu četvoricu, jer braća ni po koju cenu nisu pristajali da se razdvoje.
Najveći problem bila je jezička barijera. Dečaci nisu znali ni reč engleskog, a par iz Amerike nije znao ni da zucne Portugalski. Ipak, nekako su se sporazumevali sa dečacima. Iako su bili siročići, stroga birokratska pravila su dodatno otežavala usvajanje, pa je Dženifer u pomoć pozvala svog zeta advokata, koji je uz to znao i portugalski, kako bi im pomogao oko papira za usvajanje. Dečaci su morali da prođu i zdravstvene provere i za divno čudo bili su izuzetno zdravi, iako su praktično živeli na ulici.
Možda vas zanima…
Nakon što su konačno i zakonski postali roditelji dečaka, Bredndon i Dženifer su ih poveli sa sobom u Ameriku. Pre toga su s njima posetili Rio de Žanerio, gde su shvatili koliko dečaci nemaju pojma u kakvom svetu žive. Bili su uplašeni i oduševljeni pokretnim vratima koja pre toga nikad ranije nisu videli. Takođe, obične stvari, kao što je vožnja autobusom, za njih je bila čudesno iskusvo, a kad su došli na aerodrom mališani su otvorenih usta gledali u avion, piše sajt Brajt sajd (Bright side). To je, kako je otkrila Dženifer, istovremeno bilo i šokantno i jezivo.
Njihov dolazak u Ajovu značio je potpuno drugačiji život za mališane iz Brazila. Njihova radost kad su prvi put ugledali sneg bila je neopisiva. Ubrzo su krenuli u školu, a onda su i sva četvorica počeli da treniraju fudbal. Kako je vreme prolazilo, ni jezik više nije bio problem.
- Posle šest meseci života u Americi počeli su da govore samo engleski. Desilo se to iznenada, u jednom trenutku su samo prestali da pričaju portugalski, čak i međusobno, i progovorili na engleskom. Sad čak i kad ih pitam nešto na portugalskom, oni odgovaraju na engleskom. Mislim da su odlučili da je bolje da znaju engleski kad je već njihov život ovde - rekao je Brendon.
Četiri godine kasnije Leandro, Kristijano, Enco i Vilijam su porasli, a sudeći po fotografijama koje objavljuje njihov tata Brendon, srećni su i zadovoljni životom u Americi. Ipak, Dženifer otkriva da s njima često priča o Brazilu, jer ne želi da izgube svoje korene.
- Volela bih jednog dana da svi odemo u posetu Brazilu. Ipak je to zemlja u kojoj su rođeni i važno je da znaju ko su i odakle dolaze - zaključila je ona.
BONUS VIDEO:
Komentari (0)