Oluja je mnoge od nas udarila i po novčaniku. Neki su ostali bez krovova, drugi sređuju štetu od poplava, treći rupe na zidovima od grada, a četvrti se bakću problemima sa kolima. Srećom, te noći spavala sam mirno kao beba, ali znala sam šta me očekuju ujutru.
Tako sam tog jutra nakon oluje pojurila ka svom automobilu u sebi izgovarajući "Oče naš" u nadi da mu se ništa nije dogodilo.
Trčala sam i iz daljine sam imala šta i da vidim. Tačno tamo gde sam parkirala ugledala sam ogromnu granu i srce mi se spustilo u pete. Sa nekom neopravdanom verom usporila sam, ali sam bila sigurna da nije ništa strašno.
I bila sam u pravu.
Grana je pala na auto pored mogu i mogu vam reći, prizor nije bio prijatan.
Privatna arhiva
Ipak sam za svaki slučaj sela u svoj auto i preparkirala ga na mesto gde nema drveća okolo. Ko zna da li će i kada će oluja ponovo da udari.
Možda vas zanima…
Samozadovoljna sam stavila ključ u džep ni ne pomislivši da ću ipak da ispadnem glupa.
Ko nema u glavi, ima u novčaniku
Plitak džep, a ja u žurbi, i moji ključevi od kola i stana su pronašli svoj put ka slobodi. Naravno, ovo sam shvatila tek nakon što sam završila radni dan i zablejala malo sa drugaricom.
Odlučila sam da ne paničim i ne vrištim u nebo kao Kalimero, "Ovo je nepravda!" ali sam se zapitala dokle će Bog, univerzum ili svi ti vanzemaljci da se igraju sa mojim strpljenjem.
U stan smo uspeli da uđemo. Zvala sam druga koji se popeo na terasu, proturio ruku kroz prozor otvoren na kip i štapom uspeo da otvori vrata od terase. Da, kao Tarzan, uspeo je da se snađe i eto, bar sam spavala u svom krevetu. Pozvala sam sam bravare za hitne intervencije i dogovorila da mi sutra pogledaju bravu na automobilu.
"Šta ako je neko našao ključ odmah na parkingu, pa onda pronašao i moj auto? Živim u Braće Jerković i već su mi sekli gume, zašto ne bi i ukrali auto? Neka Selena, kad ne razmišljaš, tako ti i treba", samo su neke od misli koje mi nisu dale mira te noći.
Ali kada su stigli bravari "obijači" sutradan – zabolela me je sopstvena neodgovornost, a ne oluja.
Filmska scena u Braće Jerković
Sve je izgledalo kao na filmu. Došla su dvojica. Jedan je izašao iz kola da ispita situaciju dok je drugi otvorio gepek pun nekih rekova i skalamerija. Uzeli su laptop i polako pristupili mom autu. Kroz 10 minuta napravljen je novi ključ, a nakon 15 sam čula kako se otključavaju vrata. Dobro je, ipak radi. Prošlo je pola sata otkako su došli, a ja sam imala novi ključ u rukama i bila kraća za 180 evra.
Džabe što me sudbina nekad poštedi, kad sam sama sebi najveći neprijatelj. Srećom, sve se dobro završilo, a mene je ovaj trenutak podsetio na nešto čime sam se uglavnom u životu vodila dok sam radila na moru: Tek kada prođe oluja, nastaju pravi problemi.
I naravno da je bolje kupiti novi ključ nego sređivati auto (kao što to mora moj komšija da učini), ali najteže je podneti kada je čovek sam kriv za svoju muku. Mada neki od nas, jedino tako i nauče.
Komentari (0)