...ali realno, to je najlepše. Niko ne može da mi zameni vožnje biciklom po sremačkim njivama, niti kopanje i gradnju kamp-baze u šumi oko Tuzle.
Elem, ovaj nemili događaj desio se ovog petka u jednom restoranu na Novom Beogradu. Našla sam se sa svoje dve drugarice, a ne zna se koja je bila više naelektrisana od svojih nedaća. Nakon što smo se isvađale, isplakale i izljubile, nastavile smo normalno da večeramo kao da se ništa nije desilo (tako to naša mala porodica radi). U jednom trenutku u celoj toj našoj emotivnoj gunguli, bacila sam pogled na veliki sto u ćošku, sa balonima koji lebde iznad njega.
Jedan i dva... 21. rođendan? Malo su im se pokarabasili baloni, pomislila sam, ali spustih pogled i vilica mi se stegla.
Proslava 12. rođendana je bila u pitanju. I ne znam šta mi je toliko zasmetalo.
Generalno mi je dosta više poređenja kako smo mi, eto, imali tako super detinjstva, igrali se napolju, bili prljavi, padali i dizali se tolikom brzinom samo da mama ne primeti da se možda nešto nije desilo, pa ako boli, istrpi malo i istrči... Dok ova današnja deca, evo, slave 12. rođendan u restoranu.
Možda vas zanima…
U restoranu koji je toliko nezanimljiv, da bi mi bilo žao da slavim i 21. rođendan.
U restoranu u kom mi je bilo žao što provodim i ovo vedro predveče, kad smo u isto vreme mogle da šetamo uz reku ili sednemo na neku klupicu.
Sedelo je njih šestoro, sedmoro, kuckali su se svojim sokićima kao odrasli (radili smo i mi to, ne prenemažem se), mahali svojim telefonima, pozirali za fotke, sve dok su se ona dva broja vrtela iznad njihovih malenih glavica.
U tom trenutku mi je tek postala jasna ona rečenica, "Sad budi dete, za sve ostalo imaš ceo život".
Ispade da je na kraju, tako.
Ja sam svoj 12. rođendan slavila dva puta, kao skoro i svaki. Prvi je bio na brzinu, za nas "velike devojčice" koje su tek završile peti razred. Družile smo se u mojoj sobi, pričale, "bile velike", ali svega dva sata i nekoliko sladoled torti kasnije, sve smo bile kupaćim kostimima, skakale po dvorišnom bazenu na naduvavanje i igrale bose fudbal na travi u voćnjaku, i to sa mlađim burazerom i njegovim drugovima.
A, nakon što smo brat i ja otišli na plivačke pripreme i proslavili njegov rođendan nakon maratona na Tisi, brzo su nas uprtili na reprizu naših rođendana kod bake u Tuzli. Celo društvo se okupilo u dvorištu, a kako nam igralište nije bilo ograničeno ogradom niti plaćenim satom u igraonici, nego bakinim zviždukom kad počne da se smrkava, a koji znači da je vreme za polazak kući – iskreno mogu da kažem, da boljih rođendana nije moglo biti.
I opet, nikad mi ih nije bilo dovoljno.
A, ovih rođendana u restoranu već jeste.
Sa svojih nepunih 30. sam ponekad u fazonu, ko će sa mnom u šumu da se igramo žmurke dok ne popadamo s nogu. (Ovaj scenario se ponekad i desi, i verujte mi, odraslim ljudima nedostaju žmurke u životu.) Ili razvučemo slack line i hodamo po toj traci, ili se kupamo na adi, pravimo brane na planinskim rekama i nosimo šatore daleko i duboko u prirodu da bismo na bar 48 sati disali normalno.
Kao što me niko nije obavestio kada će mi poslednji letnji raspust biti zaista i poslednji, da ću nakon toga duge raspuste zameniti nikad dovoljno dugim godišnjim odmorima, tako mi niko nije rekao ni, "e, ovo ti je poslednji dečiji rođendan“.
A, možda je trebalo neko da mi kaže. Da se pripremim...
Pitam se, da li ona deca iz restorana znaju...
Šteta bi bila da im onaj otužni ručak u cigaretama zadimljenom restoranu uz muziku nekog ambijentalnog DJ-a uz koju se ni ne đuska, bude zvanični prelaz iz dečijeg u odrasli svet.
Ili je možda to u Beogradu normalno?
Komentari (0)