Instiktivna reakcija svakog roditelja je da zaštiti sopstveno dete. Većina roditelja je prošla kroz sledeću situaciju - vaše dete uplakano dolazi do vas, držeći se za ruku ili rame, i kaže: "On me je udario!“ U tom trenutku srce vam zaigra, a instinkt se aktivira kao sirena. Prva reakcija većine roditelja je da ustanu, odu pravo do drugog deteta i zatraže pravdu odmah i sada.
Ali upravo ovaj trenutak je ključan. Ne samo zbog konflikta među decom, već zbog lekcije koju ćemo svi iz toga naučiti i odrasli i mališani. Deca ne uče iz naših reči, već iz naših postupaka posebno u trenucima stresa. A učenje u ranom detinjstvu oblikuje obrasce ponašanja koje dete nosi sa sobom kroz ceo život.
Niko ne očekuje da roditelj ostane potpuno ravnodušan kada mu je dete povređeno, i to je potpuno prirodno. Međutim, ono što razlikuje konstruktivnu reakciju od one koja može napraviti još veću štetu jeste - smirenost.
Zamislite samo kako izgleda iz ugla jednog trogodišnjaka kad vidi odraslu osobu kako viče, gestikulira, ili optužuje drugo dete. Umesto da nauči da nasilje nije rešenje, ono vidi haos. U tom uzrastu, deca još uvek razvijaju osećaj empatije i nemaju razvijenu sposobnost da razumeju posledice svojih postupaka. Uloga odraslih je da im upravo to pokažu sopstvenim primerom.
Schutterstock
Deca, posebno u uzrastu od 2 do 6 godina, tek uče kako da izraze osećanja. Frustracija, ljubomora, strah ili želja da zadrže igračku može da ih navede da reaguju fizički. U takvim situacijama, neophodno je da odrasla osoba bude prisutna i da jasno pokaže koje ponašanje je prihvatljivo, a koje nije.
Ako vaše dete bude udareno, prvo se spustite na njegov nivo. Pogledajte ga u oči, proverite da li je dobro i recite nešto umirujuće.
Možda vas zanima…
- Vidim da si tužan. Hajde da vidimo šta se desilo - su reči koje roditelj treba da uputi svom uplakanom detetu.
Time mu dajete do znanja da ste tu za njega, ali i učite ga kako da prepozna i izrazi svoje emocije.
Zatim se, bez agresije, obratite i drugom detetu.
- Izgleda da si povredio svog druga. Hajde da vidimo kako to možemo da popravimo.
Prema rečima stručnjaka ovakav ton i poruka su daleko delotvorniji nego prekor, jer detetu daju priliku da razmisli o svom ponašanju bez osećaja srama.
Često se dešava da roditelj deteta koje je udarilo, izbegava reakciju najčešće zbog stida, nelagode ili zato što smatra da je to sastavni deo detinjstva. U tom slučaju, vi možete da preuzmete inicijativu, ali i dalje smireno. Vaš cilj nije da izazovete novu svađu, već da zaštitite dete i podstaknete odgovorno ponašanje svih strana.
- Samo da znate, čini se da je vaše dete udarilo moje. Možda niste videli - su reči kojima se obraćate roditelju detata koje je udarilo vaše.
Shutterstock
Time ne napadate, već otvarate prostor za razgovor. I što je najvažnije šaljete poruku deci da odrasli znaju da reše probleme mirno, razgovorom.
Ako se sličan incident desi više puta, posebno sa istim detetom, to može biti signal za dublji problem. Tada je važno razgovarati sa vaspitačem ili učiteljem. Pitajte ih kako oni posmatraju dinamiku među decom i da li su već preduzeli neke korake. Takođe, predložite da se razgovara i sa roditeljima drugog deteta ne kako bi se neko optužio, već da bi se svi zajedno uključili u rešavanje problema.
Deca koja vide odrasle kako se konstruktivno suočavaju sa sukobima imaju 70 odsto veće šanse da razviju emocionalnu zrelost i uspešnije upravljaju sopstvenim emocijama kasnije u životu. Upravo zato, važno je da svaki roditelj zapamti da smirenost u teškim situacijama nije znak slabosti, već snage. U trenucima kada je najteže, kada osećate potrebu da vičete, da se suprotstavite, da stanete u odbranu sopstvenog deteta - zastanite. Udahnite. I setite se da vaše dete upravo u tom trenutku uči kako izgleda pravi uzor.
BONUS VIDEO:
Komentari (0)