U našem društvu nasilje nad ženama i nad decom se, nažalost, često prihvata kao uobičajena pojava. U prošlosti, ovakvo ponašanje bilo je gotovo prihvatljivo i poželjno u srpskim porodicama, dok je danas situacija nešto drugačija. Međutim, iako su stavovi muškaraca znatno evoluirali, još ima mnogo onih koji veruju da fizičko kažnjavanje, poput lupanja dece po dupetu ili "udeljivanja čvrga", nije ništa strašno. Ovi pojedinci smatraju da je to deo vaspitnog procesa i da žene ne bi trebale da se plaše svojih muževa, pod uslovom da ne doživljavaju svakodnevno nasilje.
Ono što najviše zabrinjava u ovoj situaciji jeste činjenica da mnogi nasilnici ne prepoznaju svoje ponašanje kao nasilje. Oni su duboko uvereni u to da je njihovo delovanje opravdano, što dodatno otežava borbu protiv ovakvih stavova. Smatrajući da je fizičko kažnjavanje normalno, oni ne razumeju ozbiljnost problema i njegov uticaj na žrtve.
U porodicama u kojima je nasilje prisutno, deca postaju svedoci ovih događaja i često prihvataju takvo ponašanje kao normalno. Odrastajući u takvom okruženju ona mogu razviti slične obrasce ponašanja, što stvara ciklus nasilja koji se prenosi s generacije na generaciju.
Ovo je priča koja slikovito to opisuje.
- Brate, mnogo su bezobrazni - rekao je, podigao ruku i prstima opisao krug u vazduhu, što je konobaru bio jasan znak da ponovi turu od dva velika točena.
Konobar ga je pitao:
Možda vas zanima…
- Ko?
- Šta "ko"?! Ova deca današnja, moji, tvoji, svačiji… Brate, mene je ćale lemao ko vola. Ovo danas ne smeš ni popreko da pogledaš. Podvikneš malo, to se odma rasplače. Znaš kad sam ja plako? Nikad - odgovorio je muškarac.
Konobar ga je pitao:
- E, nikad?
Muškarac odgovara:
- Nikad, burazeru. Nikad.
Konobar ga je pitao kako je to izdržavao.
-Tad nisam ‘teo uinat. Stisnem zube, ćutim, trpim, al suze – jok. Nema. Al zato me doveo u red - rekao je muškarac.
Kaže da ga je to dovelo u red, a konobar ga je pitao što ga je onda žena ostavila.
- Nije ona mene ostavila. Ja sam nju otero. Imam nezgodnu narav. Nije joj bila nezgodna kad smo se upoznali, nego sad, posle deset godina… Znaš šta je rekla sudinici? Kaže “plašim se njega“. Ona mene?! Znaš šta, trebalo je da kažem kako me je gađala pikslom, češki kristal, tri kile u njoj! - ispričao je besan muškarac, a konobar ga je pitao zašto nije rekao da ga je gađala.
shutterstock.com/G-Stock Studio
Onda se on otvorio i nastavio da priča.
- Jesi ti lud? Da se brukam tamo? Još sudinica, da je muško, pa i nekako. I rekla još da sam naporan, da stalno kritikujem i nju i dete. Brate, znači, ne smeš ništa da kažeš. Ustane u deset – ćuti. Bulji u telefon po ceo dan – ćuti. I daj lovu, kad ti traže, i to je to. Ako progovoriš – ćale, aj nemoj da smaraš. Znaš kad sam ja mom ćaletu smeo da kažem da smara?! Nikad. Nikad, burazeru. Nikad, pa ni tad. Znaš kad bi ja završio faks da mi nije bilo ćaleta? Nikad. A jeste me smarao, uči, uči, po ceo dan, glave nisam dizao, pa? Fali li mi šta? Imam li svoj dinar? Imam. Jesam li svoj čovek? Jesam - dodao je on.
Onda se prisetio razgovora sa ocem.
- A nismo se uvek slagali… Znaš, kad mi je rekao da idem preko, a ja nisam ‘teo… Mesec dana nismo progovorili… Ova moja ostala u drugom stanju, četvrti mesec, kako da idem, gde da idem, s kim nju da ostavim? A on zapeo – kaže, ovakva prilika se ne propušta, pitaće te starost…
Sada mu je žao što nije poslušao oca.
- Mali bi se rodio i sa mnom i bez mene. Možda se ne bi viđali kao danas, al’ opet… ne bi’ ja njega ostavio… nismo mi, Pavlovići, neka repa bez korena.
Konobar ga je pitao da li sada viđa dete, na šta mu je muškarac odgovorio: "Svake druge subote".
- I to uvek ona iz centra za socijalni rad mora da bude s nama. Kao – ja, opasan. Ja?! Nisam joj bio opasan kad sam donosio pare kući?! Kad sam se s trojicom tukao zbog nje?! Sad najednom – opasan. Kaže – moj otac je kriv, zbog njega sam ovakav. Reko’, lutko, možeš sve da mi diraš, al ćaleta da mi ostaviš na miru! Znaš li ti, bre, ko je on? Znaš li ti ko sam ja?! Aloooo!? Napisala tamo da sam bio zlostavljan kad sam bio mali! Burazeru, pa svi smo bili zlostavljani onda. Znalo se – dobiješ keca – batine, zakasniš kući – batine, zovu iz škole – batine. Pa!? Je l’ ga mrzim? Ne mrzim - odgovorio je muškarac.
Pitao je konobara da li su njega roditelji tukli.
- Šta znam, i nisu - istakao je, a muškarac se zapitao zašto.
Onda se požalio na ono što mu je rekla bivša supruga.
- I znaš šta je još rekla ova moja? Da će da traži zabranu prilaska ako još jednom udarim malog - pojašnjava, a konobar pita da li ga je udario.
Tvrdi da nije.
- Opalio sam mu čvrgu. Ja ga nešto pitam, on ništa. Ja ponovo, on opet ništa. Samo blene u onaj mobilni. I ja, šta ću, opalim mu čvrgu. Al nisam jako, evo, ovako - rekao je on i pokazao na konobaru da to ne boli.
Tada je konobar vrisnuo od bolova.
- Aj’ ne sviraj, nisam te ni pipnuo. Jesam li? - začudio se muškarac.
- Pa, jesi malo.
- Šta malo? Nimalo.
- Dobro, nimalo.
- E tako te volim! Dođi da te ljubi brat…
- Neka, bre, ne mora…
- Što? Je l’ smrdim, a? Je l’ ti frka da će neko da te vidi? Imaš problem neki možda, a?
- Nemam, brate, šta ti je…
- Pa daj onda ‘vamo tu glavu. Tako. Eto. Da nije i to možda bolelo?
- Nije.
- Da nećeš i ti možda da kažeš da imam nezgodnu narav? Je l’ te zvala za svedoka? Ide redom i zove sve, poludela načisto. Kevu mi zvala. Moju kevu, bre! Zamisli, sad ona treba da ode tamo i da kaže kako sam ja, JA – nezgodan?! Alo, burazeru, reko sam joj, vidi, lutko, svoje meso se ne jede… Za ćaleta mi napisala tamo da je alkoholičar, da je keva psihički labilna, da potičem iz neuravnotežene porodice? Znaš koliko mi je falilo da je sastavim sa zemljom?! Ovoliko! Evo ovoliko! Mislim, može da priča o njima šta ‘oće, al da nije bilo njih dvoje – pa znaš kad bi’ ja bio to što jesam? Nikad. Ni-ka-d. Je l’ tako?
- Tako’e, matori.
- A e.
- E.
BONUS VIDEO:
Komentari (0)