Venčanja su posebna, uvek dragocena iskustva, pogoto ukoliko nam se venčava draga osoba.
Sve znamo koliko je teško naći savršenu venčanicu koju ćemo izabrati da ponesemo baš tog našeg najsrećnijeg dana. Takođe znamo i savete, da kada je venčanica savršena za nas, znaćemo to čim je vidimo i naravno isprobamo.
Marijana Anđelković (48) iz Beograda, je bila presrećna kada je udavala svoju ćerku, Sofiju. Sećala se dana kad su obe našle tu haljinu koja je Sofiji savršeno pristajala. Zapamtila je plamteći pogled u ćerkinim očima, to oduševljenje i nadu. Imala je tek 22 godine, a već je pronašla čoveka svog života, koji je bio spreman ceo život da joj posveti.
Ipak, ispostavilo se da je večnost prekratka. Nisu sabrali ni utiske sa venčanja, kada je Sofiji puklo slepo crevo, nepunih mesec dana posle svadbe. Hitno je prevezena u bolnicu, a naizgled rutinska operacija, pretvorila se u pravu agoniju.
Večnost je nekad prekratka
pexels.com
Marijana nikada neće zaboraviti neprospavane noći, kada nije znala da li je san ili java, kada bi ujutru zaticala sebe po bolničkim hodnicima. U tim kratkim trenucima predaha, trčala je do stana u nadi da će se njena Sofija ipak oporaviti, i biti željna mamine domaće kuhinje. U stanu bi je čekali neoprani sudovi, razbacane cipele, albumi sa venčanja, i venčanica koja je u međuvremenu stigla sa hemijskog čišćenja. Tek naznaka nekadašnje iskre spokojnog života, koja je ustupila mesto senci bola i tuge.
Nije imala ni snage ni volje da tu specijalnu haljinu vrati u salon. To je bila poslednja uspomena na njenu ćerku, koja sada vodi životnu bitku. Kada bi venčanicu prislonila grudima, Marijana kao da je mogla da oseti miris svoje mezimice, iako zna da je haljina doneta sa hemijskog.
Možda vas zanima…
Život je nepregledni točak sreće, koji se isto tako nepredvidivo okreće naizmenično. Rukama punih kesa, Marijana je i tog jutra stigla u bolnicu. Sofijin lekar je izašao, nastupio je trenutak koji će zauvek promeniti Marijanin svet. Više se ne seća ni šta joj je pričao, dodir hladne ruke po njenim leđima, tako poznat pogled koji joj je u startu rekao sve. Videla je već taj pogled, kada joj je suprug preminuo pre toliko godina, a opet, prepoznala ga je i sad.
Život je točak sreće
pexels.com
- Nastupila je sepsa. Izgleda da nije bilo samo slepo crevo u pitanju. Infekcija se proširila, ništa više nismo mogli da uradimo, žao mi je - bile su reči koje će odzvanjati Marijaninin snovima dok je živa.
U stanu ju je čekala venčanica, i više ne zna šta je bilo, radio je ostao uključen i kada je zaspala.
Godinu dana posle toga će zateći tu haljinu spakovanu u kutiji, na dnu samog ormana.
Kao da je život stao, i mislila je stajaće zauvek, dok posle okruglo pune dve godine nije primetila da baš onaj Stefan, koji drži cvećaru preko puta njenog stana, baš on joj se svakoga dana posebno osmehuje. Vremenom su bele ruže počele da pristižu i na njena vrata, i ne, to nije bilo slučajno.
Presekla bol na pola
Bio je udovac, ćerka mu je studirala u Italiji. Razumeo je Marijaninu tugu, i prihvatio je. Tuga za Sofijom nikada neće nestati, ali bilo je lakše nekako, podeliti je. Marijana se setila stare indijanske poslovice:
- Kada vas nešto mnogo boli, stavite nož ispod kreveta, da presečete bol na pola - nije bila svesna da se upravo to i desilo.
Stefan je bio taj koji je njen bol presekao na pola. Nikada se nije nadala tolikoj količini ljubavi i pažnje koju je dobijala od njega. Stravično se plašila da bude srećna, i nije puštala gotovo nikog u svoj svet. Stefan nije promenio njen svet, već ga je samo obojio duginim bojama i upotpunio mirisom belih ruža kojih će uvek biti njen stan prepun.
- Kada sam te video prvi put, osmehnula si mi se, a meni su kolena zadrhatala. Tada si bila u ranim tridesetim, ostala si bez muža sa malom ćerkom, i znao sam da bi bilo neprimereno. Od kada sam se vratio iz Italije za Srbiju, jedino čemu sam se radovao, bile su tvoje poseti cvećari. Slomila si se posle gubitka Sofije, a ja sam tu već 15 godina, i ne nameravam da čekam više ni dan - samouvereno joj je rekao Stefan na početku.
Marco's Flower Design
Najbolja odluka zrelog doba
Marijana je imala tada 45, i nije znala kojim putem da krene. Zato je izabrala da svoj put deli sa Stefanom, i to je bila njena najbolja odluka u "zrelom dobu".
Godine su prolazile, i izgledalo je kao da je Stefan oduvek bio sastavni deo njenog života, a svoju ljubav su posle dve godine ozvaničili i pred matičarem na skromnom slavlju. Njegovu ćerku, Saru, je pak retko viđala tokom tih prvih godina, i bili su oboje ludo srećni kada im je saopštila da se udaje za Italijana sa svog fakulteta.
Dan, kao i svaki drugi, jedino je Košava duvala jače nego inače. Po Marijaninom iskustvu, najavljivala je velike promene, i stresla se od pomisili na poslednju koju je doživela nepunih 5 godina ranije.
Sara je bila slobodna kao ptica na grani i neukrotiva. Nikada nije prezala ni od čega, pa Marijani nije bilo ni čudno kada ju je jednoga dana zatekla da pretura po dnu ormana i iznosi veliku, pomalo zaboravljenu kutiju.
- Videla sam je još pre 3 godine, otvorila sam kutiju, misleći da je za bacanje. Venčanica je prelepa! I dalje je moderna, samo bih je malo skratila i suzila za sebe. Dodala bih eventualno neko perje i skinula bisere. Skuplja prašinu godinama, znam čija je, tata mi je rekao. Nadam se da se ne ljutiš da je obučem na svojoj svadbi sa Mariom - upitala je živahna devojka, više retorički, dok je pokušavala da preko odeće ipak navuče haljinu njene ćerke.
Hoću venčanicu tvoje pokojne ćerke
pexels.com
Marijana je stajala kao skamenjena. Bio joj je dobro poznat taj osećaj predstojeće bure. Ponovo je vetar bio je u pravu. Došao je sa Sarom čak iz Milana, i preplavio je njen dom.
- To je Sofijina venčanica, ona ju je nosila 26 dana pre bolnice, jedva smo je izabrale, sve bisere sam ja ručno prišivala, i ona, ona.... - istrčala je iz sobe jer je osetila kako joj se uveliko suze slivaju niz lice.
Za sobom je čula Saru kako dobacuje šetajući veselo kroz sobu:
- Šteta bi bila da je ne nosim, čak mi i savršeno odgovara, pitaću tatu da je nosim, ako mi ti ne daš - odgovorila je ona u dahu, pokupila cigarete i istrčala.
Te noći Stefan je bio tiši nego inače. Ugasio je svetlo pod izgovorom da pre zore mora da ide po cveće. Tako su prošla još dva dana. Na kraju joj je rekao šta mu leži na duši.
- Znam koliko Sara ume da bude nezgodna. Mlada je, dugo već živi dole, Italijani su drugačiji, ne znam. Znam o kojoj haljini je reč. Plašio sam se i da usisavam u tom delu oramana iz straha da ne uradim nešto pogrešno, ili je, ne daj bože oštetim. Razumem tvoju odluku, i poštujem je - rekao je Stefan pružajući joj ruke.
Neke prave stvari
pexels.com
Marijana je sutradan uhvatila sebe kako zuri u plakar. Prolazili su dani. Znala je da tako neće vratiti Sofiju. Nije znala ni zbog čega više čuva tu haljinu, ali ona je bila deo nje.
- Dođi, idemo u šoping - doviknula joj je Sara sa vrata.
Stefan je bio u cvećari i nije imao ko drugi da odeveze Saru, pa je Marijana nevoljno krenula.
Ušli su u luksuznu prodavnicu, a Sara ju je vodila pravo do butika sa venčanicama, i nije znala hoće li imati snage da kroču unutra.
- Šta god da uradiš sa haljinom, u redu je, izvini, samo mi se mnogo svidela i mislila sam da mogu da imam sve što poželim. Tata mi je sve objasnio, bila sam glupa, i ova će biti savršena, ali čekala sam da čujem i tvoj mišljenje - rekla je Sara dok joj je pristizala haljina sasvim različita od Sofijine, a opet pak nekako slična.
Tog dana Marijana nije ostala uskraćena za uspomenu na svoju ćerku, a dobila je i pregršt novih uspomena sa ovom temperamentnom devojkom.
Najponosnija je bila kada je Sarinoj ćerki, koju ne bi mogla da voli više ni da joj je rođena unuka, predložila da upravo Sofijunu venčanicu obuče na svojoj svadbi, a tako je i bilo.
Baš tako, život je nepredvidiv, a Marijana je naučila vremenom da Košava nekad donese i neke lepe promene.
Komentari (0)