Pred Badnje veče na adresu Srećne republike stigla je divna priča o detinjstvu i zaboravljenim običajima koji su toliko lepi da ih je neophodno očuvati makar samo kroz reči. Ova tradicija, pod nazivom korinđanje, veoma je stara i pomalo podseća na američku tradiciju za čuvenu Noć veštica. I dok pokušamo da ustalimo naviku da deca idu od vrata do vrata za Svetog Luku, zaboravljamo na našu, izvornu tradiciju, koju bi zaista trebalo da podstičemo i očuvavamo. Mi vam je prenosimo u celosti, a i nam pišite da li ste i vi imali neke običaje koji su danas ostali daleko u prošlosti.
Mama se vraća iz hipermarketa, i nosi vreću punu jabuka, pomorandži, oraha, suvog voća, slatkiša, bombona, lizalica... Pakuje ih u male kesice za zamrzivač, one od 1L.
Ja se oblačim, stavljam na sebe šuškavi skafander drečavih žutih i plavih šara, šal, kapu, rukavice, i pripremam se da izađem na sneg. Mrak je već uveliko pao, prošlo je pola sedam uveče. Grabim kućni telefon i okrećem redom drugare iz ulice, i svačiju majku ili oca pitam isto:
- Zdravo, je l može ime drugara da ide s nama večeras?
Grabim torbu, i izlećem napolje. Mislim se kako imamo taman dva do tri sata da obiđemo ceo kraj i vratimo se kućama pre nego što se roditelji zabrinu. Neki su nosili rančeve, neki čak vukli i kolica, da imaju gde da strpaju sve.
Čarobni šesti januar. Neka dečurlija baca petarde, mada to nikad nije bio naš fah, jer nismo hteli da uznemiravamo naše ljubimce. Drugi pevuše pesmice, treći usput između tuđih ulaza u dvorišta i domove igraju šuge.
Možda vas zanima…
Svaki kućerak okićen, svuda sijaju lampice, ukrasi, belina snega koji veje krasi bordo crepove. Dok na ulici čekam društvo da se okupi, kako bismo krenuli u našu turneju, u glavi ponavljam tekst pesmice, kako bih zaslužio ono što mi sleduje.
Pevušim tiho, za sebe:
Ja sam mali Pera,
Ujela me kera!
Za nogu, za ruku
Daj mi gazda jabuku!
Ako nećeš jabuku,
Daj mi, ondak, krušku!
A ako nećeš krušku;
Razbiću ti njušku!
Kako ne bih vrteo istu pesmu u krug, uvežbavam i drugu:
Ja sam mali Iva,
Trčim preko njiva,
Njive se zelene,
Deca se vesele!
Daj nam gazda ora’a,
Tako biti mora!
Ako nećeš dati,
Ja ću zaplakati!
Šetamo od vrata do vrata, pevušimo pesmice dok nam ljudi ne otvore svoje dveri i ne daruju nam paketiće. Paketiće raznih sadržina: jabuke, lizalice, suve šljive, čokoladice, žele bombonice, tofite, orasi, žvake, pomorandže, grisine... Nekad bi se desilo da se pojavi i koja monetarna novčanica tu.
I dan-danas pamtim napamet moju omiljenu pesmu na Badnje veče:
Ja sam mali korinđaš,
Daj mi gazda šta imaš
I za tatu rakije
Božić je pred kapije!
Ako nećeš dati,
Ja ću Božić oterati!
Iako je to davno bilo, pamtim kao da se juče sve zbivalo; To radovanje svakom Božiću zbog trčanja po hladnoj januarskoj večeri (neretko okićenoj snežnim pahuljama), paljenju badnjaka na svakom uglu ulica, mirisu domaćih kuhinja dok pripremaju božićnu trpezu za sutradan, i – podrazumeva se – dolasku kući nakon 40-50 obiđenih domaćinstava da se poredi plen za tu godinu. Međusobno drugarsko merenje ko je više čega dobio, i ko je „bolje“ prošao.
Pamtim vrlo dobro i tu nestrpljivost da se završi božićni post sutradan ujutru i da se jedu silni mrsni slatkiši, najčešće čokolade, koje te vabe i uporno ih merkaš. Plod tvog vrsnog društveno-korisnog rada za jačanje međuljudskih odnosa i kohezije.
U pitanju je drevna tradicija na našim prostorima – korinđanje.
Kada sam došao u mesto u kome trenutno živim, prvi put sam se susreo sa korinđanjem. Čuo sam da postoji u po kojim sredinama našeg življa, ali kao dete beogradskog centra, nisam imao prilike da to i doživim lično do selidbe. Danas, preko deceniju docnije, nisam više dete koje korinđa. I, mada se radujem svake godine budućim generacijama korinđaša, rastužuje me činjenica da sve manje i sve ređe čujem male pevušane kako love slatkiše za krunisanje pred-božićneg posta i/ili atmosfere.
Tradicija koja je i pre 15 godina bila retka, danas je sve bliža iščeznuću. Kako je ovaj praznik onaj koji nas treba okrenuti i podsetiti na naše porodične vrednosti a i tradicije, mislim da ne treba dozvoliti ovom malom običaju da nestane.
Kao redovni čitalac ovog portala, voleo bih da svima vama poručim sledeće:
Koliko iglica ima bor,
Koliko prozora ima dvor,
Koliko zvezda nebom seče
Toliko ljubavi, radosti i sreće
Neka svakome donese
Badnje veče!
Srećni praznici, srećni republikanci!
Komentari (0)