Ova mlada Amerikanka danas ima 32 godine, normalan život, porodicu, supruga, dvoje dece, posao, diplomu, dom i sve što bi bilo ko nazvao ispunjenim životom. Da ste baš tu devojku sreli na ulici pre desetak godina pomislili biste kako svoje tridesete neće ni doživeti. Drogirala se teškim drogama, dilovala metamfetamin i uhapšena je u dvadeset i nekoj. Pretilo joj je 20 godina zatvora u Arkanzasu. A onda je saznala da je trudna i nešto u njoj se prelomilo....
Ali da se vratimo na početak. Od kada zna za sebe bila je problematična, seljakala se od jednog do drugog roditelja, niko nije mogao da je kontroliše. Pobegla je od kuće u devetoj godini i tada su je prvi put policijska kola dovezla kući, priseća se. Da je samo tada znala da će unutrašnjost ovih automobila upoznati poprilično dobro u godinama koje slede.
U burnim tinejdžerskim godina počela je da pije i koristi marihuanu pa onda i sve teže droge. Bežala je od kuće, bila u više popravnih domova, ali niko nije mogao da predvidi šta će sledeće da uradi i da je u tome spreči. Hapšena je zbog dilovanja i posedovanja metamfetamina, zbog distribucije narkotika, napada, posedovanja vatrenog oružja, optužbe su se samo nizale.
A onda je u osamnaestoj izbačena iz kuće i ostala je na ulici sasvim sama. Njen život je od tada zakoračio na strmoglavu putanju nizbrdo. Uhapšena je zbog dilovanja droge i posedovanja oružja a u pritvoru je saznala da je tri nedelje trudna. Upravo tada se skidala sa metamfetamona i roksikodona pa je mislila da joj proces rehabilitacije izaziva mučnine.
Međutim, ubrzo je saznala da u njoj raste novi život, jedan koji nema pravo da uništi korišćenjem narkotika i životom ogrezlim u kriminalu. I u njoj se tada nešto prelomilo. Ali je život trudnice u zatvoru sve samo ne prijatan i bezbedan, jer kako i sama kaže, u zatvoru svi jedva čekaju da saznaju koja je tvoja slabost kako bi mogli da ti naude, a njena slabost joj je rasla ispod srca.
Trudila se svim silama da sakrije trudnoću. Ova mlada mama nam u svojoj ispovesti govori o traumama trudnoće u zatvoru, kako je bila gurana i saplitana od strane ostalih zatvorenica i kako joj je svaki odlazak na pregled bio mentalna agonija.
Naime, zatvorsko vozilo bi je odvelo na pregled u narandžastoj zatvorskoj uniformi, u lisicama na nogama i rukama i okovom oko stomaka, uveli bi je na glavni ulaz, ostavili tako okovanu da sedi sa ostalim pacijentkinjama u čekaonici, dok bi se one ali i zatvorski čuvari i medicinsko osoblje došaptavali i nazivali je pogrdnim rečima. Sama priznaje da je to kao i rehabilitacija užasno uticalo na njeno mentalno zdravlje. A njen porođaj je priča za sebe.
Džesika je krenula da oseća kontrakcije u kantini i trudila se da ih suzbije i da ne pokaže da je u bolovima, trudila se da poriče da se porađa jer se zapravo bojala onoga što sledi nakon porođaja. To je sve trajalo dok druga zatvorenica nije primetila da je devojka u agoniji i rekla joj da mora da je odvede do ambulante. Ona je u tom trenutku bila ljuta na nju ali kasnije je shvatila da je devojka samo bila zabrinuta za nju.
U ambulanti su videli da se ona porađa ali nisu ništa mogli da urade i rekli su joj da mora da sačeka da se promeni smena kako bi je odvezli u porodilište. To je za nju značilo nekoliko sati mučne agonije i bolnog čekanja. Pila je prestravljena, sama, niko je nije ni pitao kako je 3 sata, dok je krvarila, sedela je sasvim sama u kolicima dok hitna pomoć nije došla po nju.
Kada su je odvezli u bolnicu, kaže da je najsrećnija bila što je zatvorska čuvarka koja je išla sa njom bila divna, za razliku od svih ostalih sa kojima je bila u kontaktu tokom trudnoće. Nije nikome mogla da javi da se porađa, ni majci ni ostatku porodice, jer bi to predstavljalo bezbednosni rizik. Džesika govori kako joj je sam porođaj bio najbolnije iskustvo, budući da je tokom porođaja bila vezana lisicama i da su je medicinske sestre vređale i odbijale da komuniciraju sa njom već isključivo sa čuvarkom.
Kada se devojčica po imenu Majka rodila, ona je sebi i ostalima rekla da ne želi ni da pogleda bebu kako se ne bi vezala za nju budući da zna da će je odvesti u hraniteljsku porodicu. Čuvarka ju je jedva ubedila da pogleda dete, rekavši joj da će se kajati jednog dana ako to ne uradi. Džesika je to i uradila i zaljubila se u svoju devojčicu na prvi pogled.
Videvši bol u Džesikinim očima, doktorka koja ju je porađala je odredila da mora da ostane u bolnici još 24 sata i obezbedila je ovoj majci da provede 2 dana pored svog deteta za koje ne zna kada će videti ponovo. I da li će je uopšte i videti. Kada joj je doktorka ponudila lek protiv bolova nakon porođaja, bivša zavisnica je odbila, ne želeći da se vraća nazad u pakao iz kojeg je tek izašla.
Kada je došlo vremen da je vrate u zatvor, Džesika je odbijala da se odvoji od bebe i rekla policajcima da će moći da joj otmu dete samo preko nje mrtve. Priznaje da od hormona i traume tada nije bila pri sebi i da je reagovala tek kad su joj policajci rekli da ne radi nešto suludo zbog čega bi kasnije zažalila. Odvezli su je nazad u zatvor, jedva je hodala, seća se nesnosnih bolova.
Od traume je ušla u postporođajnu depresiju a nije pomagalo ni to što su joj svi oko nje, pa čak i osoblje zatvora, govorili da nema šanse da ikada više vidi svoje dete. Po povratku, nekoliko nedelja je morala da ostane na posmatranju u zatvorskoj bolnici, jer nije bila dobro i po sopstvenom priznanju planirala je čak i sebi da oduzme život ali nije htela da to bilo ko sazna da je ne bi stavili u samicu.
Porodilju su u zatvoru terali da vezuje zavoje oko grudi kako bi joj mleko otišlo, i sama govori kako je to pakleno i bolno iskustvo. Majka je otišla u hraniteljsku porodicu i Džesika je devojčicu sledeći put videla sa šest meseci, na sudu i to na 15 minuta. Hranitelji su pokušali da Džesiki posalju slike njenog deteta, budući da nije ni znala kako beba izgleda, ali ih je zatvorska uprava uporno slala nazad i dozvolili su joj da zadrži samo 5 slika.
Pošto je imala dužu zatvorsku kaznu, ona joj je poslužila kao čistilište i mesto za razmišljanje kako da promeni svoj život i sebe iz korena da bi povratila starateljstvo nad svojim detetom. Njena ćerkica je sledeću godinu provela u hraniteljskoj porodici a nakon što je Džesika izašla iz zatvora još godinu dana je provela po sudovima i centrima za socijalni rad kako bi dokazala da ne uzima nikakve supstance, radila je sve žive testove na prisustvo narkotika, išla na terapiju, savetovanje, časove roditeljstva, samo da bi povratila svoju devojčicu.
Posećivala je devojčicu svakog vikenda u hraniteljskoj porodici koja je živela 4 sata vožnje od njenog tadašnjeg doma. Nije imala prebijene pare, ni automobil, ni pristojnu odeću ni obuću, priseća se da je tada živela u svratištu ali se ipak borila i izborila. Nakon mučne borbe, u detetovoj drugoj godini je dobila puno starateljstvo nad devojčicom.
Našla je posao, naučila je da bude majka, da kuva, da vodi računa o detetu, završila fakultet i postala druga osoba. Sa verenikom Risom, koji je takođe bivši zavisnik, dobila je i drugu ćerku, te sada ima devetogodišnju Majku i petogodišnju Rajli. Kaže da je to bila ubedljivo najteža borba u njenom životu ali da je svaki sekund bio vredan, da je sebe motivisala da se promeni zbog deteta, zbog sebe i svoje buduće porodice.
Danas, ona snima videe gde realistično prikazuje život u zatvoru, radi sa bivšim zavisnicima i zatvorenicima, kao i ljudima koji se bore kako bi se rešili svojih poroka. Trezna je već 9 godina, i kaže da je jako teško rešiti se tih demona ali je moguće i vredno svake muke i prolivene suze i bola. Svaki svoj video završava sa porukom da ostanete ostanete bezbedni, trezni i dobri prema sebi, pa bismo i mi hteli da završimo u tom duhu uz Džesikine reči da nikada nije kasno za promenu na bolje, kroz šta god da prolazite!
Komentari (0)