Prvog pobačaja nisam bila svesna. Upravo smo iz Havane sleteli na pariski aerodrom, a oko mene je nastala lokva krvi. Mislila sam da sam dobila taj izliv zbog promena u telu tokom dugotrajnog leta, toliko nisam pojma imala što je to pobačaj, eto.
Ali narednih se itekako dobro sećam, jer sam znala trenutak kad sam zatrudnela. Suprug i ja prošli smo ukupno osam postupaka IVF-a ili potpomognute oplodnje. Gotovo svi prethodni pokušaji bili su „uspešni“ barem na nekoliko dana ili nedelja. Nekad bi bila biohemijska trudnoća, nekad bi embrion dogurao do otkucaja srca, nekad do više nedelja kad je srce kucalo, nekad ih je bilo više koji bi kucali zajedno pa bi jedan otišao pre drugog…Kombinacija je bilo raznih, a stanje je bilo:
- Možeš zatrudneti, ali očigledno ne i ostati trudna. Ne znamo zašto.
Svi nalazi su bili uredni. Svi dodatni nalazi su bili uredni. Nismo detektovali trombofiliju, nismo detektovali ništa od klasičnih „možda je ovo“ problema. A ja sam padala u depresiju… Moje telo bilo je izmučeno. 8 postupaka. Na stotine hormonskih injekcija. Na stotine hormonskih tableta. Tri vakuumske aspiracije mrtvog ploda. Jedna kiretaža.
Tog leta 2018. godine, nakon što sam zatrudnela s dva embriona i kroz postupak pobačaja prolazila dva meseca (jedan embrion je otišao sam, pa je prestalo i srce kucati drugom, pa prva aspiracija ploda nije uspela, pa sam nakon dve nedelje završila na hitnoj kiretaži), rekla sam „Dosta“.
Nisam više mogla. Ne fizički, nego psihički. Hormoni su me ubijali iznutra, ali glava, glava je ta koja je patila najviše. Plakala sam celo leto. Po sat-dva leti kad me niko ne bi gledao. Suprug je bio tu za mene, ali patio je i on. Nismo mogli pomoći sami sebi. Svi su nam govorili „nije vam suđeno“, „vas dvoje ste dovoljni jedno drugom“ i slične gluposti. Mrzela sam ljude jer su bili glupi. Govorili su o stvarima o kojima ništa ne znaju. Nisu bili glupi, ali komentari su im bili glupi. Zbog nekih sam komentara padala još dublje u ponor. Morala sam pobeći od dobronamernih komentara.
Uplatila sam nekoliko putovanja. Bili smo samo na jednom jer sam u međuvremenu zatrudnjela (i kasnije napokon rodila!).
Jednog dana sam primila SMS svog IVF doktora iz Vinogradske s kojim sam se tokom godina i postupaka zbližila na nekom ljudskom nivou. Imao je moj broj jer sam ga par puta zvala zbog hitnih stvari. Uvek mi je govorio kako ću sigurno postati mama, a ja sam znala rezignirano da odgovarim. Nikad od ničega nisam odustala, ali tad sam bila na korak do.
- Vidimo se na jesen. Ako ne dođete, ja ću doći po vas- glasio je SMS.
Odgovorila sam kako idem u Švedsku i da ne mogu. Zamolio me je da obećam da ću doći na još jedan postupak nakon putovanja. Imala sam 39 godina, još je bilo moguće ostvariti se kao majka. Suprug je bio iznenađen kad sam mu rekla da bih da odemo još jednom. Znao je koliko sam bila iscrpljena. On je hteo postati tata, ali ne po cenu mog zdravlja. Rekao je u redu, idemo.
Aspiracija jajnih ćelija i spajanje sa spermatozoidima dogodila se na jedan meni jako bitan datum: 11. novembra. Bio je to datum smrti moje majke. Mina je tog dana začeta. Od ukupno oplođene 24 jajne ćelije samo je jedna postala savršena blatocista. Zadnji embrion, zadnji pokušaj. Dve najvažnije ženske osobe u mom životu tako su nadopunile jedan drugu, kao da je jedna morala otići da druga dođe.
Komentari (0)