Branko Ćopić, jedan od najčitanijih pisaca sa ovih prostora, rođen je 1. januara 1915. godine u mestu Hašani u Bosanskoj Krajini. Iako je tragično preminuo pre 39 godina, 26. marta 1984, ostavio je iza sebe značajan književni opus koji obuhvata više od 50 pripovedaka, kratkih priča, romana i pesama.
Ćopić je odrastao uz majku, sestru, strica i posebno bliskog dedu, koji je bio njegova najveća inspiracija. Smrt oca kada je imao samo četiri godine ostavila je dubok trag u njegovom detinjstvu. Obrazovanje je sticao u mestima Hašani, Banja Luka, Delnice i Sarajevo, da bi na kraju diplomirao na Filozofskom fakultetu u Beogradu, na pedagogiji.
Još u osnovnoj školi, Branko Ćopić se susreo sa prvim knjigama, koje su bile retkost, ali je uspeo da svaku od njih zapamti. Svoje prvo književno delo objavio je već sa 14 godina u omladinskom časopisu "Venac". Njegovo književno stvaralaštvo bilo je primećeno već u ranim studentskim danima, te je 1939. godine osvojio nagradu "Milan Rakić".
Tokom Drugog svetskog rata, Branko Ćopić je bio ratni dopisnik i pripadnik ustanika narodnooslobodilačke borbe. Iako je bio pre svega poznat kao satiričar, rat je ostavio dubok trag u njegovom stvaralaštvu. U njegovim rečenicama tog vremena mogao se osetiti strah i žalost koje je proživljavao usled teške situacije koja je zadesila njegov rodni kraj.
Jedno od najlepših dela Branka Ćopića, "Bašta sljezove boje", posvetio je svom prijatelju Ziji Dizdareviću, koji je bio ubijen u logoru Jasenovac. Ovo delo je samo jedan od primera Ćopićevog rada za decu, koji je posleratnom periodu bio urednik više dečjih časopisa. Danas se on smatra jednim od najvećih dečjih pisaca.
Iako je stekao visoko obrazovanje i postao profesionalni pisac, Ćopić je sebe smatrao seljakom. U svojim delima namenjenim odraslima, posvetio se životu seljaka i siromašnih, pronalazeći inspiraciju u seoskim dogodovštinama svog rodno kraj.
Jedan od vrhunaca Ćopićevog stvaralaštva bila je 1958. godine kada je dobio prestižnu NIN-ovu nagradu za roman "Ne tuguj bronzana stražo". Ovo priznanje je potvrdilo njegovu izuzetnu književnu vrednost i doprinos srpskoj književnosti.
Pored književnog rada, Ćopić se bavio i satirom, izražavajući svoje neslaganje sa političkim pravcem tadašnje države. Njegova "Jeretička priča", objavljena 1950. godine u listu "Jež", izazvala je osudu Tita i Komunističke partije.
youtube/Montenegro
U jednom delu priče on navodi:
- Drug ministar zamišljeno ćuti. S jedne strane, srce ga vuče tamo, na veliku plažu, među narod, a s druge strane, sve mu se čini da će nešto izgubiti od vlastite veličine ako se umeša među svetinu. Ovako izdvojen od mase izgleda sam sebi mnogo važniji, vredniji i mudriji, izabran čovek, ali mu je u duši ipak nešto prazno, kao da ne sedi na svom pravom mestu.
Pretpostavlja se da su ti progoni glavni razlog što je odlučio da digne ruku na sebe. U poruci koju je ostavio svojoj supruzi pre nego što je izvršio samoubistvo napisao je: “Zbogom lepi i strašni živote!” Pre nego što je to učinio, Branko je bio u hotelu “Moskva” gde je bogato častio konobare, rekavši im: "Imam, verujte, veliki razlog…".
Wikipedia
Njegov odlazak iz hotela "Moskva" kao i poslednje reči upućene konobarima, predstavljaju duboku tugu i očajanje koje je pisac osećao u trenutku kada je odlučio da okonča svoj život.
Sahranjen je na beogradskom Novom groblju u Aleji zaslužnih građana, a brojne škole, ulice i biblioteke danas nose njegovo ime. Tokom rata u Bosni i Hercegovini srušen je njegov spomenik u Bosanskoj Krupi, a njegova kuća u Hašanima spaljena.
Možda vas zanima…
BONUS VIDEO:
Komentari (0)