Putujem sutra na more i, naravno, da je u poslednjem trenutku izbio problem koji je naočigled jednostavan i rešiv, ali majstorima u Beogradu se ne čini tako… Sve je muka i teško, pa i ovo. Elem, vozim fijat stilo star više od 20 godina i sijalice na prednjim farovima zaista nije jednostavno promeniti. Majstori večito imaju ćevap-prste i ne mogu da se snađu, pa se ti farovi obično vade.
Gledala sam kako to rade million puta. Treba im oko 15 minuta, a evo kako je do problema došlo.
Veliki pozdrav za onog ko mi je sijalicu jednom zamenio, a poklopac nije vratio i tako mi napravio još jedan trošak u nizu. (Kiseli osmeh) Uz nedostatak poklopca i brda i doline kojima ja svoj auto vozim, naravno da su se sve sijalice izmućkale i izbućkale.
Potražila sam električare na netu i videla vrlo simpatičan oglas za servis koji je blizu Jerkovića, pa odlučih da se uputim tamo pre posla. Imam sat vremena, pomislih, zar im treba više?
Stigla sam, simpatični momci su me ljubazno prihvatili kao mušteriju i bacilli se, obojica, na promenu sijalice. Ustanovili smo da su u redu, ali da mora da se izvadi far da bi ih namestili kako treba i stavili taj prokleti poklopac.
U međuvremenu je stigao porše, oko kog je gazda obletao kao malo dete. Jasno sve, mušterija očigledno ima love, ali ima nešto jeftino u tom poniznom plesu muškaraca oko onih koji su bogatiji od njih. Nisam mogla da se otresem krindža i neprijatnosti.
Možda vas zanima…
Nekoliko ključeva (i još nekog alata) i preko sat vremena kasnije - neuspeh. Dogovorili smo se da dođem sutra, ali malo ranije da bismo odradili posao koji treba. Dva dana nakon toga putujem na more, tako da mi već remete sve planove, ali u redu.
Danas je to sutra, stigla sam ranije i ugledala stariju mečku kako je parkirana ispred servisa. Nešto mi je mirisalo na problem, da li je do mečke ili do onog poršea koji je stajao iznad, ne znam. Nekoliko minuta kasnije gazda je besno zatražio da se moj auto pomeri da bi se gospon Porše isparkirao (a on upravljao njime, he‚-he). Od nervoze nije mogao da se izvuče sa izdignutog platoa i prođe pored mercedesa i, ljudi moji, ne postoji ništa zabavnije od gledanja nabeđenog picopevca kako se nervira u autu jer ne može da izvede neki manevar.
Hipnotisano sam gledala kako mu se faca crveni kroz blago zatamnjenu šoferku, pa kako besno poput deteta izlazi, a ne sme da zalupi vratima jer je to ipak porše. Izašla je i gospođa mama, verovatno da smiri pobesnelog sinčića, koji je zatim i šutnuo mečku. Tuđu.
Uz maminu podršku, uspeo je da se provuče i besno se zaleteo niz ulicu.
I mene bi bilo blam.
Neko je nastavio da petlja po mom stilu. Jedna alatka, pa druga, WD-40 doduše nisam videla… Da ne bih posmatrala dalje gluposti, otišla sam na kafu, a kad sam se vratila, dobila sam očekivan odgovor: "Nismo uspeli, ne možemo da izvadimo far."
Svaka čast, momci. To smo mogli da ustanovimo i juče, pa bih bar imala vremena da smislim najbezbolnije rešenje. I ok, razumem, ne isplati vam se, ali sve to smo mogli da znamo i juče. Bar nisu naplatili...
Elem, nisu krivi, verovatno gazda opijen skupocenim mirisom (najjeftinijeg) poršea nije želeo da se bavi mojim stilom, kao ni onom mečkom koja ga je čekala… Ali činjenica je da kad god sam imala neki problem u Beogradu, bez udaranja po džepu nisam prošla, a muka je uvek golema. Vremena se nema, moj auto je nepopravljiv: "Ko ti je ovo radio, treba da ide u zatvor" i sve po redu, šablon je uvek isti, a redovno bi jedan problem rešili kreiranjem drugog. Tata mi je rekao da ne treba da budem pljuvač, tako da imam jedan savet.
Ugledajte se na provinciju, bez šale.
Malopre sam pozvala svog majstora i zakukala mu na probleme koji su me snašli, a on se samo nasmejao i rekao: “Nisu znali da izvade far? Dođi čim budeš mogla."
I hoću. Idem kod svog majstora u svoj Laćarak da mi reši problem jer, zapravo, ume.
Komentari (0)