Zanima me da li je neko od vas u vezi na daljinu? Kako se nosite s tim?
Naime, ja sam sa mojim dečkom već skoro dve godine. Veza nam je stvarno odlična, imamo previše razumevanja jedno za drugo i on je bukvalno osoba o kakvoj sam ja oduvek maštala. Mogu reći da smo oko godinu dana bukvalno živeli zajedno (mada ne zvanično), viđali smo sve svaki dan, upoznao je moje, ja njegove, ali je krajem avgusta otišao u inostranstvo zbog školovanja. Odmah da napomenem, to je bila zajednička odluka, nije je sam doneo.
Tada sam mislila da će sve biti u redu, da nema toga što može da nas poremeti, da cu sačekati dok se ne vrati i da će sve biti kako treba. Ali kako vreme prolazi sve mi teže pada to što nije ovde. Samo da napomenem, ne mislim da me vara ili nešto slično, samo, jako mi fali, svakim danom me sve više boli to što nije tu. Dok je bio ovde provodili smo baš dosta vremena zajedno, a sad, zbog razlike u vremenu i previše obaveza koje oboje imamo, jedva da se čujemo jednom ili dva puta dnevno. To me jako povređuje, sve više kako vreme prolazi. Ne znam kako da se nosim s tim.
Primećujem da nekad bukvalno po ceo dan mislim o tome kako mi nedostaje, pa ne stignem da završim sve obaveze koje imam. Krećem da razmišljam kako bi mi bilo lakše da raskinem s njim, bar znam da je to to, a ne ovako da čekam samo. Ali opet, ne želim da uništim nešto što smo gradili toliko. Ni sa kim u životu (čak ni prijateljima, ni sestrom, roditeljima, ostatkom porodice) nisam imala tako čist i "zdrav" odnos, nikad nijedna osoba na svetu nije uspela u meni da probudi neka osećanja koja je on uspeo i zato ne želim da ga izgubim, ali ne znam ni kako da se borim sama sa sobom.
Možda je samo privremeno, možda me prođe vremenom, pa se naviknem na to da nije ovde, ali opet nisam sigurna ni u šta. Značilo bi mi da mi neko, ako je prolazio kroz slično, napiše kako se (iz)borio s tim. Da li je ovo normalna i prolazna faza ili ja preterujem?
Komentari (0)