Vera Nikolajevna iz Tvera provela je više od 30 godina u skladnom braku sa Sašom, kojeg je upoznala preko prijatelja još u mladosti. Venčali su se veoma rano, ali su uprkos tome uspeli da završe fakultete, izgrade uspešne karijere i stvore porodični život. Vera je dolazila iz imućne porodice i imala je veliku podršku roditelja, naročito majke koja joj je pomagala dok je studirala i podizala decu. Sašina porodica nije bila tako stabilna, ali brak je godinama dobro funkcionisao. Zajedno su razvili transportnu firmu, decu su školovali i osamostalili, a kasnije su uživali u putovanjima i zajedničkom vremenu.
Međutim, Verin svet se srušio kada joj je majka iznenada preminula, a ta bol je duboko pogodila celu porodicu. Vera se teško nosila sa gubitkom, dok su joj suprug i deca pružali podršku. U isto vreme, njen otac je, zabrinut za svoje zdravlje, odlučio da imovinu prenese na Veru kako bi joj olakšao budućnost. Ipak, upravo tada počinju problemi u braku - Saša se sve više interesuje za novac i imovinu, a njegovo ponašanje postaje drugačije, kao da ima lične ambicije vezane za nasledstvo.
Ovo je Verina ispovest, piše Stil.
- Počela sam da se osećam veoma umorno. Jedva sam oči otvara ujutru. Povezivala sam da je sve to zbog gubitka majke i stresnog perioda kroz koji sam prošča. Međutim, tegobe su se nastavljale...Vrtelo mi se u glavi, kao da sam mamurna, iako piće nisam popila sto godina. Kosa je počela strašno da mi opada. Devet kilograma sam smršala za nepuna dva meseca, a pre bih se mučila da skinem i par stotina grama!
- Saša je ludeo do brige. Svaki dan me je vodio kod novog lekara. Analize, pregledi, izveštaji... Već smo potrošili toliko novca, počela sam da se pitam koja je poenta? Niko ništa ne nalazi, sležu ramenima, prepisuju vitamine i to je to. Kao da ni sama ne znam da mi je potreban odmor. Čak je i posao prepustio čoveku kojeg smo imenovali za direktora, te je više vremena provodio kod kuće, dok je sve kontrolisao šta se dešava u firmi.
shutterstock.com/insta_photos
On joj je govorio da će se izlečiti.
- Sredinom marta (sećam se da je napolju bila užasna bljuzgavica) Saša mi je zakazao pregled kod novog doktora. Sergej Palič, neki poznati onkolog, radi u privatnoj klinici. Moj muž se potrudio da dođe do njega - sve je sredio preko veza, platio je mnogo novca. "Prestanite da mučite moju ženu!", viknuo je na ženu na šalteru kada smo se tamo pojavili. "Već tri meseci trčimo po lekarima, i nema koristi! Dajte nam najboljeg specijalistu, šta god da je potrebno!"
Možda vas zanima…
- Ubrzo smo stigli do ordinacije dr Sergeja Paliča. Ima oko četrdeset pet godina, zgodan, sa urednom bradom. Inteligentan, pažljivih očiju.
- Dakle, slaba si, gubiš na težini, imaš mučnine, kosa ti opada? promrmljao je, zarivajući lice u moje papire.
- I sve ovo traje tri meseca, i sve je gore i gore?
Analize nisu potvrdile rak, ali njeni simptomi su bili tu.
- Na kraju pregleda lekar je zamolio da na kontrolu dođem sama, što me je veoma začudilo. Saša je burno reagovao, govoreći kako ne može da se odvoji od mene, ali dr Palič je podvukao da mora da obavi ličnu konsultaciju sa mnom kao njegovim pacijentom. Sledeća tri dana sam provela u magli. Stalno sam spavala. Budila sam se samo da popijem čaj i pojedem supu. Saša se uopšte nije odvajao, čak je noću ležao pored mene i slušao moje disanje.
A onda je došao dan koji je sve promenio.
- Kada je došao dan pregleda kod Sergeja Paliča, osećala sam se malo bolje - možda od pomisli da ću konačno saznati istinu o svojoj bolesti. Saša me je odvezao u kliniku, hteo je da ode u ordinaciju, ali sam ga podsetila da me je lekar zamolio da idem sama. Kada sam ušla u ordinaciju, doktro je već sedeo tamo, preturao po mojim analizama, mrštio se, zapisujući nešto u svoju svesku.
- Sedite, Vera Nikolajevna, klimnuo je glavom prema stolici preko puta stola.
- Kako se danas osećate?
- Čini se da je malo bolje, slegnula sam ramenima.
- Ne osećam toliko mučninu. Možda lekovi konačno počinju da deluju?
- Koje tačno lekove sada uzimate? - upitao je, držeći olovku spremnu.
Navela sam sve pilule, napitke i praškove koji su mi ranije bili prepisani. Zatim sam dodala:
- Pa, pijem i sve vrste vitamina, biljnih čajeva. Muž se brine da sve uzimam po rasporedu, od početka do kraja.
- A ko vam tačno priprema ove biljne čajeve? - Sergej Palič me je pogledao bez treptaja.
- Pa, moj muž, ko drugi? - Čak sam se i osmehnula dodajući da imam sreće što imam takvog supruga kraj sebe. Shutterstock/PeopleImages.com - Yuri A
Doktor je klimnuo glavom i zapisao još nešto u svoju svesku. Zatim je ustao, otišao do vrata, pogledao da li su dobro zatvorena i vratio se za sto.
- Vera, ono što ću reći može vam se učiniti kao nemoguća stvar - počeo je da govori veoma tiho, gotovo šapatom.
- Ali molim vas, pažljivo me slušajte i nemojte donositi zaključke prerano, u redu?
Pomislila sam - to je to, rak je u poslednjoj fazi, ostalo mi je još par meseci života. Srce je počelo ludo da mi lupa, grlo mi se osušilo.
Sergej Palič se nagnuo bliže meni, brzo bacio pogled na vrata i šapnuo:
- Nije rak, polako te truje upravo tvoj voljeni suprug - šapnuo je doktor, osvrćući se na mog brižnog muža, čiju sam siluetu mogla da vidim kroz zamućeno staklo vrata.
- Pronašli smo tragove opasne supstance u tvojoj krvi. To je otrov koji, ako se redovno konzumira, izaziva sve simptome koje imaš.
Ona to nije mogla da prihvati!
- To nije istina! To ne može biti. Saša me voli, čini sve da mi bude bolje! Sergej Palič mi je potom pokazao neki papir sa brojkama.
- Ali evo rezultata. Ovo nije nesreća ili laboratorijska greška. Neko sistematski meša otrov u vašu hranu ili piće.
- Zašto bi me, otrovao - šaputala sam kroz suze.
- Postoje različiti motivi, govorio je doktor tiho ali jasno, kao da drži predavanje. Osiguranje za slučaj smrti, neka vrsta nasledstva... Ili postoji mentalni poremećaj koji se zove Minhauzenov sindrom. To je kada čovek namerno izazove bolest kod voljene osobe, kako bi kasnije mogao herojski da se brine o njoj. Ljudi oko njega ga hvale – oh, kakav brižan muž, jadnik, potpuno je iscrpljen bolesnom ženom!
Motortion Films/Shutterstock
- Šta da radim sada - gotovo sam jecala u ordinaciji.
- Dakle - doktor me je uzeo za ruku, kao malo dete. Sada ćeš ići kući kao da se ništa nije desilo. Ponašaj se kao i obično, ne pokazuj da bilo šta znaš. Ali prestani da uzimaš sve što ti muž da. Prosipaj negde čaj, ne jedi hranu. Reci da ti ništa ne dolazi u obzir zbog mučnine. A u međuvremenu, ja ću kontaktirati potrebne ljude.
- Prvo moramo da prikupimo više dokaza - odgovorio je Sergej Palič.
- Da bismo isključili druge izvore trovanja. Organizovaću nadzor nad vašom kućom. A evo vam lek, pomoći će vam da očistite organizm od otrova i odmah će vam biti bolje.
Dao mi je svoj lični broj i rekao da mogu da ga pozovem u bilo koje vreme.
Kada sam izašla iz ordinacije, Saša je odmah skočio do mene, pogledao me u lice i zasuo me pitanjima:
- Pa šta je? Šta je rekao doktor? Imate li dijagnozu?
- Ne izgleda kao rak, promrmljala sam, trudeći se da ga ne gledam u oči. Prepisao mi je nove lekove i dijetu. Rekao je da treba više da šetam, da udišem svež vazduh. I da više radim sama, kako ne bih postala depresivna zbog bolesti. Kaže da moje stanje u velikoj meri zavisi od moje glave - pokušala sam da lažem što ubedljivije.
Saša nije mnogo poverovao u moje reči, ni u Sergejevu stručnost, te je već krenuo da traži novog doktora.
- Ovo je potpuna glupost - odbrusio je.
- Naći ćemo sutra drugog doktora! Ovaj je očigledno poludeo.
- Ne! - Čak sam odgurnula njegovu ruku od sebe.
- Hajde bar da pokušamo ono što savetuje. Mislim da je u pravu - govorila sam.
On se i dalje trudio oko nje, kod kuće joj je spremao hranu. Od njega se ježila i svaki potez je dovodila u pitanje.
- Noću sam se pravila da spavam, ali sam posmatrala muža kroz poluzatvorene kapke. Sedeo je pored i zurio u mene tako neprestano da su mi se ježile kože. A izraz lica mu je bio nekako... čudan. Ne može se reći da li je iskreno zabrinut ili se pita koliko dugo još moram da patim. Ujutru sam rekla da se osećam malo bolje i da želim sam da napravim doručak.
- Doktor je rekao da moram više da se krećem, insistirala sam, iako je on po svaku cenu želeo da ga napravi, pod izgovorom da me ne muči, ali sam dodala da ne mogu više samo da se izležavam kao olupina.
- Ne - odbrusio je, a glas mu je zvučao tako besno da sam se stresla.
- Ja bolje znam šta ti treba. Lezi!
freepik
Odjurio je u kuhinju, a ja, čekajući da mu se koraci utišaju, brzo sam izvadila iz tašne tablete koje mi je Sergej Palič dao. Progutala sam jednu, zalila je vodom iz čaše koja je od večeri stajala na noćnom stočiću.
Onda je počela neka čudna igra. Pravila sam se sve slabija i slabija, kako bih imao razlog da ništa ne jedem, ali sam istovremeno pokušavala da ostanem svestan, da posmatram njega. A on je postajao sve nervozniji, videvši da odbijam da jedem.
- Jedi, ili se nikada nećeš ugojiti! - viknuo je, gotovo prisilno stavljajući kašiku na moje usne.
- Hajde, još jedan zalogaj!
- Ne mogu - okrenula sam se, pretvarajući se da ću povraćati.
A onda je našla otrov!
- U ormariću sa čajevima, u najdaljem uglu, našla sam kutiju bez etiketa. Otvorila sam je - i u njoj je bio neki beli prah. Ruke su mi počele da se tresu - da li je to zaista to, baš ta stvar?
Odmah je pozvala Sergeja Paliča.
- Ne diraj ga, brzo reče doktor. Biću tu za sat vremena. Gde ti je muž?
- Otišao je u prodavnicu, ali će se uskoro vratiti.
- Odmah napusti kuću, - glas doktora postade uznemiren.
- Ponesite samo najneophodnije stvari i izlazite odatle. Idite kod komšija ili u kafić. Samo nemojte ostati sami.
- Brzo sam zgrabila dokumenta, telefon, nešto novca i istrčala iz stana. Napolju je baš padala kiša, ali me nije zanimalo vreme - adrenalin u mojoj krvi je ključao, terajući me napred. Otrčala sam do kafića na uglu, sakrila se u najdalji ćošak i naručila piće koje nisam ni takla. Oko četrdeset minuta kasnije, Sergej Palič se pojavio u kafiću sa dvojicom muškaraca. Izgledali su kao obični momci, u civilu, ali su im stroga lica odmah jasno govorila da su policajci.
- Sada ste bezbedni, rekao mi je doktor, sedajući pored mene. Ovi momci su iz policije, pomoći će vam.
- Jesi li siguran da je to otrov? - upitala sam, još uvek se nadajući čudu.
- Nažalost, da - Sergej Palič je saosećajno pogledao.
- Uzeli smo uzorke iz vašeg doma, oni su već u laboratoriji. Ali preliminarni test je pokazao potvrdne rezultate.
- Ali zašto?
- Zašto je to morao da uradi?
- Osiguranje - odgovorio je jedan od policajaca.
- Vaš muž ima ozbiljne dugove zbog kocke za koje niste znali. A vi imate veliku polisu životnog osiguranja. Ako biste vi...... on bi bio jedini koji bi dobio novac. Osim toga, nedavno vam je otac prepisao i veliko nasledstvo.
- Setio sam se kako me je Saša ubedio da uzmem ovo osiguranje pre nekoliko meseci. To je za tvoj duševni mir, uverio me je tada.
Na kraju joj je priznao da je dugovao novac kockarima koji su mu pretili da će im oteti decu, a ona je odlučila da ga pošalju na lečenje. Od tada nije imala kontakt sa njim.
BONUS VIDEO:
Realno, ni jedan doktor ne bi ovo radio. Pogotovo vrhunski specijalista. On ima posla preko glave da bi izigravao privatnog detektiva