Priča o Mušfiki, četvrtoj ženi poslednjeg turskog sultana Abdula Hamida II, zaslužuje filmsku adaptaciju. Ona nije bila obična žena iz harema, i njeni postupci su uvek privlačile ogromnu pažnju. Na kraju, Mušfika je posle smrti supruga donela najtežu odluku, samu sebe je osudila na 37 godina zatvora!
Mušfika, koja se tada još zvala Ajše, došla je u palatu kao dete kada je nju i njenu sestru primila valida, majka sultana Abdul Hamida II. Pod njenim nadzorom, devojčice su živele kao prave princeze: svaka od njih je imala luksuznu sobu sa nameštajem od mahagonija, svilenim prekrivačima, a svaku devojčicu su služile tri lične sluškinje.
Ajše je odrasla u atmosferi orijentalne bajke, trčala je po mermernim podovima, igrala se u palatama među fontanama, gde je vazduh bio ispunjen mirisom ružine vodice i jasmina. Naučila je da čita, veze zlatnim nitima, svira muzičke instrumente, a svet izvan zidina palate joj se činio dalekim i potpuno stranim.
Kada je devojka napunila četrnaest godina, sam sultan ju je primetio, plavušu sa plavim očima. Bio je toliko očaran da ju je premestio u svoju ličnu palatu, gde je trebalo da se pripremi za ulogu supruge vladara ogromnog carstva.
Wikipedia
Venčanje se održalo kada je devojka imala devetnaest godina. Mladoženja je bio dvadeset šest godina stariji od nje, i upravo je on dao novo ime Mušfika, što znači "saosećajna", pogodivši karakter svoje buduće supruge sa neverovatnom tačnošću.
Možda vas zanima…
Omiljena žena vladara
Mušfika je postala četvrta sultanova žena, ali je zauzimala posebno mesto u njegovom srcu. Uprkos činjenici da je u haremu vladala složena hijerarhija, gde su se žene stalno borile za pažnju vladara, Mušfika je izgledala kao da stoji po strani od ovih opasnih igara.
Bila je jedina žena koja je svakodnevno ručala sa Abdul Hamidom II, što se smatralo retkom privilegijom: druge žene su viđale sultana samo na njegov zahtev. Mušfika je provodila cele dane sa njim u njegovim privatnim odajama, uživajući u poverenju i bliskosti.
Problemi u raju
Međutim, Abdul Hamid II bio je poznat po svojoj sumnjičavosti i neverovatnoj ljubomori, što se manifestovalo u tome što nije dozvoljavao čak ni evnusima da gledaju njegove žene. Mušfika se kasnije sećala kako su muške sluge s poštovanjem spuštale pogled kada su prolazile pored žena harema.
Wikipedia
Godinu dana nakon venčanja, Mušfika je rodila ćerku Ajšu, za koju je sultan obdario svoju voljenu ženu bogatim poklonima.
Život u haremu je bio kao život u luksuznom muzeju, gde su žene bile okružene neverovatnom lepotom, ali istovremeno zarobljene u tom sjaju. Mušfika je dane provodila baveći se rukodelijem, čitajući Kuran i proučavajući dvorski bonton, dok je ostajala poslušna supruga i brižna majka.
Slom carstva i kraj bajke
U aprilu 1909. godine, Mušfikin svet se srušio. Mladi Turci su se pobunili protiv Abdul Hamida II: Komitet ujedinjenja i napretka zahtevao je da se sultanova moć ograniči. Puč je bio uspešan.
Mušfika je bila u palati kada su naoružani ljudi prišli kapijama, i ona je otišla u izgnanstvo sa svojim mužem.
Svih tih zabrinutih dana nije napuštala muža, brinući se o njemu i maloj Ajši i, uprkos strahu i neizvesnosti, pokazujući neverovatnu hrabrost. Krotko je kušala muževljevu hranu i piće, proveravajući da li je neki zločinac dodao otrov. Za dobrobit svoje porodice, žena je bila spremna na svaku žrtvu.
Wikipedia
Nekoliko godina kasnije, porodica se vratila u Istanbul, ali ne u svoju palatu, već u palatu Bejlerbeji, gde su stavljeni u kućni pritvor u potpunoj izolaciji. Ostala su samo sećanja na nekadašnje bogatstvo porodice. Mušfika je radila danonoćno kako bi život porodice učinila malo udobnijim i u potpunosti je opravdala svoje ime pokazujući iskreno saosećanje prema mužu, ćerki i svim članovima domaćinstva tokom ovih teških vremena.
Dana 10. februara 1918. godine, Abdul Hamid II je umro u naručju svoje voljene supruge, kada je Mušfika imala samo 50 godina, ponevši sa sobom deo njenog života.
Neverovatan izbor i žrtva koja se nije očekivala
Godine 1924, nova vlada je proterala osmansku dinastiju iz zemlje, ali sultanovim ženama koje nisu imale sinove bilo je dozvoljeno da ostanu. I Mušfika je, na iznenađenje svih, ostala u Turskoj. Mušfikina ćerka Ajše iskoristila je priliku da ode u Francusku sa svojim mužem, gde je našla posao kao sobarica i započela novi život.
Ajše je više puta pozivala majku u Pariz, nudeći joj da žive zajedno, započnu novi život i zaborave tešku prošlost, ali je Mušfika kategorično odbila, objašnjavajući svoju odluku rečima: "Da je naš gospodar živ, ne bi želeo da napustim zemlju".
Mušfika se nastanila u skromnoj drvenoj kući sa proširenjem u četvrti Serendžibej. Iz palate je završila u bednoj, trošnoj kolibi, ali je upravo njen sopstveni, svesni izbor označio početak 37 godina dobrovoljnog zatočeništva.
Život je molitva
Mušfika je živela kao pustinjak. Tokom decenija, napuštala je kuću samo nekoliko puta i samo kada je to bilo apsolutno neophodno, a ceo njen svet se smanjio na nekoliko skromnih soba, prenosi Kurir.
Materijalne teškoće su bile monstruozne, o čemu svedoči očajničko, ali skromno pismo koje je Mušfika napisala turskom premijeru 1954. godine, 36 godina nakon smrti svog muža:
"Gospodine premijeru, ja sam četvrta supruga sultana Abdulhamida II. Slažem se da je ova era zauvek završena. Svi članovi dinastije bili su primorani da napuste zemlju. Nisam napustila svoju voljenu zemlju, koristeći dozvolu koju mi je dao zakon, ostala sam pod njenom zaštitom, ali nemam prihoda osim 200 lira, koji se izdaju po vašem nalogu".
Mnogo godina sam živela u potpunoj samoći, moleći se za državu i svoj narod, odričući se svih potreba žene koja živi u društvu kako bih živela sa istorijskom čašću. Međutim, 200 lira nije dovoljno da se izdržava takav život. I osim podrške države i naroda, nemam ništa. Želela bih da vam poljubim oči sa ljubavlju i molitvama, a takođe molim za malo povećanje mog džeparaca. Ako je moguće.“
Wikipedia
Dobila je samo 50 lira dodatnih.
Dopisnik časopisa Hajat jednom je intervjuisao Mušfikija.
"Kako provodite vreme?", upitao je novinar i dobio lakonski odgovor: "Molim se i čitam Kuran, a jedem vrlo malo".
Njena dnevna rutina se godinama nije menjala i bila je strog ritual: odmah nakon buđenja popila je šolju žalfije, za doručak je jela tanku krišku hleba sa sirom i pila kafu sa mlekom, a ručak joj se sastojao od male količine mesa sa pirinčem ili samo jogurta sa šećerom, i to se nastavljalo dan za danom, godinu za godinom.
Ljubav je jača od razuma
"Zašto niste otišli u Evropu da vidite ćerku?", postavio je dopisnik glavno pitanje, a Mušfikin odgovor ga je potresao do dubine duše.
- Sultan Abdulhamid je bio veoma ljubomoran čovek koji nije dozvoljavao čak ni evnusima da gledaju njegove žene, tako da se bojim da će se i posle njegove smrti uvrediti ako me drugi muškarci budu gledali - rekla je.
Žena je ozbiljno verovala da bi njen pokojni muž mogao biti uznemiren njenim ponašanjem. Možda je takva ljubav bila iracionalna i destruktivna, ali za Mušfiku je to ostao jedini mogući način postojanja u svetu bez svog voljenog.
Godine 1952, ženama iz osmanske dinastije je dozvoljeno da se vrate u Tursku, a Ajše je odmah došla kod svoje majke.
Živeli su zajedno još osam godina, što je postao period zakasnele porodične sreće. Mušfikina usamljenost je konačno prošla i mogla je da uživa u društvu osobe koja joj je najdraža.
Ajše je umrla 1960. godine, što je bio poslednji udarac za 93-godišnju ženu. Jednostavno nije mogla da preživi smrt svog jedinog deteta, a 11 meseci kasnije, upala pluća joj je oduzela život.
Mušfika je živela tri potpuno različita života: princeza, zatvorenica i svetica, ali je svesno izabrala ljubav umesto zdravog razuma, odanost umesto udobnosti i usamljenost umesto mogućnosti da započne novi život.
BONUS VIDEO:
Komentari (0)