U savremenom svetu ljudi se sve češće ocenjuju na osnovu onoga šta nose, kakva kola voze ili kako izgledaju. Vrlo pšopularni i bogati jutjuber Džoš Pejler Lin odlučio je da proveri na sopstvenoj koži kako s eljudi ponašaju prema beskućnicima.
Cilj je bio da prikaže koliko duboko su ukorenjene socijalne predrasude. Njegova ideja bila je jednostavna, ali moćna - pojaviti se u istom restoranu dva puta i to prvi put kao beskućnik, a drugi put kao bogataš. Tajno je snimio kakav je tretman dobio.
Džoš je obukao stare, prljave i pocepane stvari, na glavu je stavio staru kapu, račupane kose i prljavog lica izgledao je kao neko ko već danima spava napolju. Gurao je stara kolica iz samoposluge u kojima je imao stvari i gomilu đubreta.
Ušao je u jedan restoran, tihim tonom je rekao da je gladan i zamilio osoblje da sedne i jede, ili bar da pogleda meni. Reakcije osoblja bile su, nažalost, predvidljive. Prezriv pogled, odmeravanje od glave do pete i oštre reči. Niko nije pitao za njegovo ime, niko nije pitao da li mu treba pomoć, niko nije želeo da zna njegovu priču.
- Izvini, ovde ne možeš da boraviš.
- Nažalost, za vas nema mesta.
Možda vas zanima…
- Molim vas da odmah napustite lokal - bile su reči s kojima su ga izbacili napolje.
Ove reči nisu bile nove za ljude s ulice, ali su bile bolne, jer su bile izgovorene bez imalo empatije.
Nakon šikaniranja u restoranu, Džoš je otišao kući gde se istuširao, obukao fensi majcu i skupe pantalone, stavio parfem i seo u svoj crveni ferari. Kad se posle sat vremena pojavio u istom restoranu usledio je veleobrt. Čim je zakoračio u lokal isti konobari koji su ga izbacili iz restorana kao beskućnika dočekali su ga sa osmehom, otvorenim vratima i rečima dobrodošlice.
- Dobrodošli! Da li ste rezervisali? Želite li možda najbolji sto uz prozor? - rekli su konobari koji su se utrkivali ko će ga uslužiti.
Isti ljudi koji su ga bez trunke sažaljenja izbacili sat vremena ranije sada su se takmičili da mu ugode. A onda je usledio obrt. Džoš je otkrio da on gospodin u ferarija zapravo isti onaj beskućnik koji je sat vremena ranije tražio samo da pogleda meni. Njegova smirenost i način na koji je sproveo ovaj neobičan eksperiment učinili su da istina još jače pogodi.
- Zanima me šta se promenilo u poslednjih sat vremena? Ja sam i dalje isti čovek - rekao je Džoš menadžeru restorana.
Tišina. Pogledi u pod. Niko nije imao pravi odgovor.
Džoša nije samo razotkrio površnost ljudskog ponašanja, on je ogolio ono što mnogi ne žele da priznaju - da se vrednovanje ljudi često ne zasniva na onome što jesu, već na onome kako izgledaju.
U komentarima ispod videa ljudi iz celog sveta delili su svoje slične priče. Jedni su priznali da su se i sami ponašali slično, drugi su se zakleli da nikada više neće suditi nekome po spoljašnjosti.
- Ljudska vrednost se ne meri automobilima, odećom ni parfemima. Pravi karakter otkriva se u načinu na koji tretiramo one od kojih nemamo šta da dobijemo - poručio je Džoš.
Komentari (0)