Priča Džulijen Kepke, koja je imala samo 17 godina kada je 1971. jedina preživela pad aviona u amazonskoj prašumi, jedna je od najneverovatnijih. Uostalom, dovoljno je reći da je nesrećna devojka, iako i sama ozbilno povređena, uspela da preživi sama 12 dana u negostoljubivoj prašumi.
Džulijen je tog kobnog 24. decembra 1971. krenula sa majkom iz Lime u posetu ocu koji se nalazio u Pukalpi. Međutim, nikada nisu stigle do svog odredišta. Od početka je sve "mirisalo" na nesreću. Avion je poleteo posle kašnjenja od sedam časova i na kraju poleteo. Leteo je na visini od 6.400 metara kada je upao u oluju i doživeo ozbiljne turbulencije. Grom je na kraju udario u avion koji se ubrzo posle toga srušio.
U avionu su bila 92 putnika, koji su nestali unutar džungle Amazonije na teritoriji Perua. Posle 10 dana intenzivne pretrage ona je na kraju obustavljena sa konstatacijom da nema preživelih. Bar se tako tada mislilo…
Tek dvanaestog dana, pronađena je Džulijen.
- Turbulencije su bile toliko jake da su se doslovno poigravale sa avionom, sedištima i prtljagom koji je padao iz ormarića. To su bili pokloni, cveće, božićni kolači, svega je bilo rasutog po kabini - opisala je ona kasnije .
Posmatrala je kako munje sevaju svuda oko aviona, a dok se držala za ruke sa majkom i drugim putnicima počela je da plače i vrišti. Avion je počeo da ponire, a buka motora joj je ispunila glavu.
Možda vas zanima…
- Odjednom je buka stala i ja sam bila izvan aviona. Slobodno sam padala 3,2 kilometra i dalje vezana za sedište. Šuštanje vazduha je bio jedini zvuk koji sam mogla da čujem - prisetila se ona.
Dok je osećala kako propada kroz drveće, ostala je bez svesti i probudila se narednog dana sama u džungli. Tražila je majku, ali niko joj nije odgovarao. Na mestu pada aviona, pronašla je torbu sa slatkišima koji su bili njena jedina hrana.
youtube/E Trends Group
- Slomila sam ključnu kost i imala duboke posekotine na nogama, ali moje povrede nisu bile ozbiljne. Kasnije sam shvatila da sam pocepala ligamente, ali sam mogla da hodam - istakla je Džulijen.
Četvrtog dana je čula zvuk sletanja kraljevskog lešinara.
- Bila sam uplašena jer sam znala da ove ptice sleću samo kada ima mnogo svežeg mesa da se pojede. Sigurno su osetili miris tela žrtava - ispričala je Kepkeova.
Njeni roditelji su bili biolozi i zbog toga je Džulijen dobro poznavala prirodu i znala je šta joj je potrebno da bi preživela. Prva odluka bila je traženje reke. Od oca je naučila da je u kritičnim trenucima u džungli najsigurnije biti u reci. Znala je da kada ugleda reku, tu u blizini će biti i ljudi. Uprkos jezivim bolovima koje je trpela, skupila je snagu i besomučno tražila vodu. Kada je ugledala pticu hoacin znala je da joj se konačano sreća osmehnula.
youtube/E Trends Group
Dobro je znala o kojoj ptici je reč jer joj je majka često o njoj pričala. Za ovu vrstu je karkteristično da se nastanjuje kraj reka, a to je uprvo ono što je Džulijen tražila.
Konačno, prvo je čula, a potom i videla reku. Čula je glasove ljudi. Dozivala je pomoć i ona je ubrzo i stigla. Šumari su joj ukazali prvu pomoć, a potom i odveli u bolnicu gde se srela sa ocem. Tada je saznala da je njena majka mrtva, kao i ostali putnici.
Po uzoru na svoje roditelje i Džulijen je diplomirala biologiju, a priča o njenom neverovatnom preživljavanju je poslužila kao inspiracija za nekoliko filmova, prenosi Gardijan (Guardian).
Komentari (0)