Ivo Andrić, pisac čije su rečenice postale stubovi domaće književnosti, bio je i čovek strasti, suzdržan spolja, ali duboko emotivan iznutra. Dok su ga čitatelji doživljavali kao tihog intelektualca koji je živeo asketski, iza kulisa se odvijala priča dostojna romana, puna zabranjenih osećanja, iskušenja i neuzvraćenih ljubavi.
Najpoznatiji književni skandal vezan za njega odigrao se dvadesetih godina prošlog veka, kada je navodno preoteo ženu svom kumu, pesniku Gustavu Krklecu. U beogradskim salonima šuškalo se da je Andrić, dok je Krklec bio odsutan, započeo romansu sa njegovom suprugom.
Da priča nije bila samo trač potvrđuje i zapisnik koji se čuva u Arhivu Jugoslavije.
- Brat Grga Bogić saopštava da se brat Ivo Andrić ogrešio o brata Gustava Krkleca time što je stupio u nedozvoljene odnose sa njegovom ženom. Brat Ivo Andrić je preda mnom priznao svoju krivicu i izjavio da se kaje i da žali što se za jedan čas zaboravio - navodno stoji u saoštenju, a o tome piše i Mondo.
Možda vas zanima…
Skandal je završio isključenjem obojice iz lože, Andrića zbog preljube, a Krkleca zbog "zanemarivanja bračnih dužnosti". Tajni sukob dvojice književnika pretvorio se u ljubavni obračun koji je odjeknuo širom Srbije.
Međutim, najveća ljubav Andrićevog života bila je kostimografkinja Milica Babić, žena kojom se mogao oženiti tek posle više od 20 godina strpljivog čekanja. Upoznali su se još tridesetih godina, dok je ona bila verena za novinara Nenada Jovanovića. Kada se udala, Andrić je ostao u njihovom krugu prijatelja, ali nikada nije prestao da je voli.
- Često mi se čini da sam gori i slabiji od poslednjeg među ljudima - zapisao je nobelovac mučna osećanja koje je izazivala grešna ljubav, prijateljstvo pod teretom ljubavnog trougla.
Takav prisan odnos i druženje u troje će se nastaviti narednih dvadesetak godina sve do Nenadove smrti 1957. godine. Tako je priča "Jelena žena koje nema" posvećena upravo Milici.
Milica je bila prvi školovani kostimograf u srpskom pozorištu, dugogodišnji saradnik Narodnog pozorišta i univerzitetski profesor. Usavršavala se u Berlinu, bila modni dopisnik "Politike" i dobitnica brojnih priznanja, među kojima su Orden rada i "Sterijina nagrada za kostim".
Od trenutka kada je Milica postala udovica Andrić joj je pisao sve češće, javljajući se sa svih putovanja. Tek nakon Jovanovićeve smrti, 1958. godine, Milica i Ivo su se venčali, tiho, dostojanstveno, bez pompe.
Tri godine kasnije, Milica mu je bila oslonac dok je u Stokholmu primao Nobelovu nagradu, ponosno stojeći uz njega u plavoj haljini koja je simbolizovala mir i vernost. Ipak, sudbina je bila surova prema njima. Milica je preminula 1968. godine od posledica bolesti srca, a Andrić se nakon toga gotovo u potpunosti povukao iz javnosti.
Pisac koji je znao da u nekoliko redova opiše sve nijanse ljudske patnje, poslednje godine proveo je u tišini, sa sećanjem na ženu koja mu je bila zabranjena i koju je čekao skoro pola života.
Umro je 13. marta 1975. godine, a urna Ive Andrića sahranjena je pored Milicine u Aleji zaslužnih građana, u tišini koju je voleo, ali iza koje su ostale priče o ljubavi, grehu i sudbini, dostojne romana koji bi i sam potpisao.
BONUS VIDEO:
Komentari (0)